Црногорци -чардак ни на небу, ни на земљи!

 

Црна Гора је стварност а Црногорци ако нису Срби су илузија. Када се ових дана повела дискусија и полемика око постојаности и стварности Црногораца као нације. Нико није слутити могао, бар ја нисам, да ће та полемика изазвати толико интересовање у јавности. Није познато да је толико коментара на једну тему написано у тако кратком времену, са тако опширним анализама.

 

 

Ми за сада знамо коме су роду и племену припадали династија Петровића из Црне Горе. Она династија која је бранећи српство, два века после престанка владавине славних Црнојевића, стварала државу Црну Гору. Њихова лоза и корени су неоспорно србски. Од те лозе Петровића порекло воде и славни Карђорђевићи, док је и сам краљ Александар И био нико други до унук Црногорског краља Николе. Данас се проносе гласине и подмећу лажи да тобоже унук Александар није поштовао свога деду и да му он није хтео одоброти повратак у земљу. То су једне превелике лажи. Краљ Александар је све почасти своме деди указивао и тражио да се он после другог светског рата врати у земљу. Што се то није догодило није краљ ујединитељ у томе имао никавог удела. О томе сведоче и они који су били саучесници тих догађаја. Пресудну улогу да се краљ Никола не врати у земљу су имали Петар Песиц и сердар Јанко Вукотић. И она група људи из зеленашког табора који су у Италији лично утицали и спречили старог краља да се не врати назад, у Београд. А ови даншњи новокомповани Црногорци не Срби, нека им то служи на част, тобоже заклинући се у демократију, би требали знати да је уједињење Црне Горе са Србиом после првог светског рата одлучено на најдемокртаскиј начин, односно референдумом.

 

Дакле нико није натерао Црногорце да се са Србиом уједине, него су они стари родољуби знали шта хоће. Тај је референдум утолико био частан, јер у њему су људи онога времена гласали према својој савести, части и честитости, где су гласачки листићи бројани без присуства страних завојевача и плаћеника, и где није било преваре и подметања. А тамо где је у референдуму учествовао умоболни Солана са своим мешетарима, онда се зна какав је то референдум и какви су они који се на одлуке таквог референдума позивају. По врх свега и каква је свака она држава којој умно оболели људи дају национално обележје.

 

Ради обејективности става и излагања, нећемо више узимати само домаћу изворну грађу него да погледамо шта други о Црној Гори у пршолости написаше. Мада постоји читава архивска грађа на коју се објективно можемо позвати, свугда свагда и у сваком моменту, али ево као један сиже да сагледамо шта о Црној Гори пише енциклпедија Британика, издање из 1910 године.

 

Шта је Црна Гора? Каже Британика држава у југоисочној Европи, независна краљевина која лежи на подручју западног Балкана, са изласком на Јадранско море. Име Црне Горе као географског подручја долзи од црног изгледа планине Ловћен, која када се из даљине посматра изгледа као да је потамнела. Иначе то име изговарају и други народи, на исти начин. Грци Мавро Воуно, Италијани Монте Неро, а Турци Кара – даг. Домаћи се ово подручје односно Србски зове Црна Гора. Дакле не видимо овде нигде да се на Црногорском Црна Гора назива Црна Гора, већ само и искључиво на Србском! Негде до пред крај 15 века Држава Црна Гора се звала Зета. (сиц) Да би касније то име било замењено локалним или подручним називом које и данас носи Црна Гора. Дакле тако нам говори Енциклопедиа Бротаника. Појашњавајући значај географског подручја Црне Горе у фус ноти, стоји објашњење да неколико планинских масива, Ловћен, Црна Планина, па чак и врх планине Витош се назива Црним Врхом управо зато што северне стране ових масива, остају у сенци готово читавога дана. Те вели и од туда цело подручје добија назив Црна Гора.

 

Национална карактеристика. Ко су Црногорци? Према Британици све до 1910, а ми знамо да ни после све до 1945 не постоје Црногорци као нација. Већ постоје једни други Црногорци Срби, односно Срби из Црне Горе. Шта још каже Британика за националну карактеристику Црногораца? То је вели Британика, народ и средина у којој се храброст цени као највећа врлина. Раса ратничка, Црногорци су бистри, поносни, витезови и патриоти. Они поседују оне домаће врлине, као што су трезвеност, строгост и честитост, скромност, поштују обичаје и традицију, предусретљиви су, гостопримљиви, мада понекад знају бити сумњичави према странцима. Њихова национална игра је коло, коју сви радо воле да играју. Као и сви други Срби (сиц) и Црногорци поштују своју прошлост, опевану у јуничким песмама , које често изказују кроз рецитације, или кроз песму уз пратњу гусала. И тако редом, британика изражава да све што је везано за српску традицију везано је и за Србе из Црне Горе, почев од народне ношње па надаље. Још се ту помињу, и задруга, и старешинство. Па зар у томе и друге домаћинске куће по селима онога времене широм свих србских земаља нису живеле. Чак су и братства обухваћена овим описом.

 

Образовање. - Овде се нећемо дуго задржавати, изузев да Британика напомоње да је у оно време најеминентнија школа у Црној Гори била Богословија, смештена на Цетињу. Да је краљ Никола учинио много на унапређењу школства и да је Женски Црногорски Институт једна такође од најбоље уређених школа. Они најеминентнији средњошколци после свршетка средњешколског образовања углавном одлазе на факултативне студије у Београд.

 

Језик и литература. - Језик Црногораца је вели Британика индентичан Србо – Хрватски (сиц), мада има неке диалектичке карактеристике, и неке речи које су позајмљене из турског језика, али то му не умањује вредност, карактеристичности језика свих Срба. Постојећи приручници и књиге, углавном јеванђеља и посланице, штампају се у Ободу, на Цетињу. Ова издавачка кућа води порекло још из 1493. године, дакле из времена када је Кокстон основао прву штампарију у Вестминистру. Горски Вијенац се највише изучава у Црној Гори и то је поема коју је саставио митрополит Петар ИИ у време своје владавине Црном Гором која описује драму када су Црногорци Хришћани масакрирали своје сроднике црногорске Муслимане године 1702, (очигледно је, да је година 1702 нетачна, било је то 100 година касније), представља класично дело у литератури србског језика, вели Британика, а ја бих додао и ремек дело српске класичне литературе.

 

Историја. - Историја Црне Горе као независне државе започиње из периода одмах после косовске битке подучава нас Британика, па додаје. Али било је периода када је Црна Гора била независна или полунезависна и пре овога периода. Некада су ту живели Илири, хоће да каже Британика, који су нестали у време Римске империје. Подручје је једно време пало под Византијску управу, а онда у 6 или седмом веку Србо – Хрвати, су освоили Далмацију и Илирију и од тог времена сви трагови Византијске и Римске културе исчезавају са овога подручја. И подручје пада под доминацију словенске културе. Србска раса којом је Црна Гора данас насељена (сиц) окупирала је Црну Гору у седмом веку. (сиц) Када је у седмом веку дошло до формирања конфедерације србских држава под ондашњим жупанима, једна од тих је била Зета, која се данас претопила у Црну Гору. Наравно да Британика не губи из вида да се Зета није само простирала на подручју Црне Горе већ је обухватала и друге области, Херцеговину, један део Босне, Котор, Дубровник, и Скадар. Уједињење свих србских земаља дошло је под окриљем династије Немњића тврди Британика, који иначе потичу управо из Црне Горе. После пораза на Косову 1389 Ђорђе Балшић је успео да се са једном мањом количином преживелих војника повуче у Црногорске планине и да тамо сачува део независности и слободе од Отоманске најезде. Балшиће су касније наследили Црнојевићи, а када се угасила династија Црнојевића на престо Црне Горе долазе Петровићи. Ова је династија нашироко описана у овом поглављу Британике, а сматрам да то више и није потребно препричавати, јер све што у Британици пише и што је везано за ову династију везано је за историју Срба Црногораца. Описани су ратови које је ова династија водила за спас, ослобођење и избављење српства. Дефинитивно да је ово само сиже онога што је на неких четири странице изложено у Британици.

 

Дакле из предходног се излагања да јасно видети да је целокупна историја Црне Горе, и према страним изворима, скопчана за историју ничије друге него српске борбе за слободу и уједнињење Србских земаља. Зато се и поставља питање одакле пак сада одједном настадоше Црногорци као посебна нација? Објашњење је једноставно. Таква нација не постоји у смислу историјске доказане тезе, нити демографског установљења етницитета. Она нација која нема историјске корене, она нема ни историјску перспективу. То му некако изгледа као неки чардак ни на небу ни на земљи. Тај чардак ни на небу ни на земљи први су по инструкцијама коминтерне установили комунисти из Црне Горе. Њихов вођа је био нико други до Милован Ђилас. Неко спомену његов говор из 1945 или када ли већ где он све говори у славу и величање те новокомпоноване црногорске нације. Но непуних 35 година касније тај исти Милован Ђилас у својој последњој књизи “Власт“ сам пориче постојање те нације, и то баш у поглављу у коме описује Голи Оток, комунистички конц лагер. Где он и до словце каже. “На Голом Отоку је било бројчано рецимо 100 Хрвата, 20 Словенаца, било је ту и Срба, а највише Црногорца. С тим ако се узме да су Црногорци Срби што и јесу. Онда је на Голом отоку било де факто највише Срба.“ Треба овде сада назначити нешто веома Важно. Ђилас у једном моменту лаже. Лаже ли он онда када је говорио 1945. или када пише “Власт“ 1983? Нека новокомпоновани Црногорци дају свој одговор овде.

 

Ти новокомпоновани Црногорци, чардак ни на небу ни на земљи, мада су веома малобројни, ипак представљају једну велику опасност коју не треба губити из вида. Они својим одрицањем да нису Срби, при чему користе србски језик, писмо, веру и обичаје, имена и презимена, присвајајући при томе историју Црногорских Срба, озбиљно угрожавају и нарушавју, здраву културу и србског националног бића. У томе они морају бити пресечени и спречени. Но они су не само опасност за србско национално биће већ су они једна велика опасност за саме себе. У борби за валст ти и такви Црногорци се бацају у наручје својим вековним непријатељима, Албанцима, и Муслиманима. Не верујем да један Муслиман или пак Албанац више добра мисли и једном новокомпонованом Црногорцу него што му то и по сродности, а и по обичајима мисли један Србин. На жалост ти новокомпоновани Црногорци, свесно или несвесно се веома непријатељски постваљају према домаћим Србима из Црне Горе, присиљавајући их да се поцрногорче. Такав метод не води ка добру. Јер у догледно време због високог наталитета могу да у Црној Гори овладају, Албанци а и богами фундаментални Муслимани. Тога момента више на том подручју, а о томе веома важно сведочи прошлост, чак и недавна, неће лако бити онима који не буду вере Мухамеданске.

 

Када сам дан два уназад имао једну расправу са једним ново Црногорцем, он ми рече да јесте истина да су његови корени србски, али ето свака је нација почела своју изградњу у неком временском добу у историји. Па се вели он зато и пише као Црногорац, не би ли такава нација како заживела??? Дакле човек хоће да спали добру и чврсто изграђену кућу, па да грди нову слабију и лошију. Не знам ко је тај тако паметан, било када у историји људскога рода, тако нешто радио? Знам да је Марксу Нилола Пашић рекао. Ја се вама дивим, али право да вам кажем ја се спремам да будем грђевински инжињер. Ви говорите само, рушити, рушити и само рушити. Али не говорите шта на рушевинама подизати. Знате ја никада нећу порушити једну грађевину пре него што испланирам шта ћу на њеном месту иза свега изградити.

 

Црна Гора је србска и ту нема поговора. За њу су крв лили најотмернији и најчеститији Срби, кроз целокупну њену прошлост. Наши славни претци. Зато и ако треба да она буде посебна држава, мада не видим специфичан разлог, нека она то и буде. Али нека буде србска, као што је то кроз сву њену историју била. Ја се надам да ће ускоро тако и бити.

 

Као што сам раније рекао још једном да поновим. Срба се само могу стидети они који српску историју не познају, и који не познају Сбе као народ. Они који тврде да тобоже сада је време да Србиом, владају само они Срби који су рођени на подручју онага простора које је данас остало од Србије, су најобичнији љигавци и неспособњаковићи, дно образованости и људске културе. Они или су до те мере заслепљени, или су супер покварени када тако говоре а да не осећају шта говоре. Ако Срби могу бити сенатори у Америчком Сенату, Конгресмени у Конгресу, дипломати у држвном департменту УСА, онда Срби могу владати и свеукупним српством. У Београду добро мора бити дошао сваки онај Србин да влада ако је он честит, поштен, искрен и прави родољуб. Био он из Ниша, Соко Бање, Лике, Кордуна Далмације, Цетиња или Подгорице. Па на крају да је и у Источном Тимору рођен. А ако је кукавица, увлакач, подвизивач, издајник, и непознавалац сопствене историје, културе и обичаја, био он Тадић или Ђукановић, тако је све једно, таквоме места нема у власти Србије. На жалост у ситуацији смо да се њима даје неки приоритет, у име неког новог интернационализма. Тезе и теорије која лаже прво саму себе па онда све остале. Сваки интернационализам је једна велика илузија.

 

Јанко Бојић

 

_______________________________________________________-

 

 

Каже, ловио једном један цар у једној шуми дивље звери. Но негде пред подне започе пљусак. Цар немаде где да се склони од кише него право у једну чобанску колибу. Кад тамо затече он Пастира са своијем сином. Дете цара поздрави са неколико речи, а када их цар саслуша, он се обрати чобанину, следећим речима:

 

 

Оцу то би јако тешко, али када га цар оваквим речима замоли, он се смилова, и замоли само цара да на тренутак остане сам са своим дететом. Али рече цару, да је молба већ услишена. Када се цар удаљи, чобанин узе свога сина за руку, даде му једну чобску кабаници и овчарски штап, рече да то понесе са собом па му саопшти:

 

 

И наравно син оца пољуби у руку, ту се они растану. Цар узе чобанскога сина и крену са њим. Кажу био је веома успешан и брзо је напредовао. Па људи због тога постадоше љубоморни, и запазивши да он стално одлази у једну потају у дворима, неки људи то искористе.

 

 

Цар се помало зачуди али ипак нареди му да отвори ту одају. Но када уђоше унутра, а оно тамо не беше ништа осим чобанске кабанице, која висаше окачена, на зиду, и једног чобанског штапа који стајаше исопд ње. Цара то још више изненади, па га радознало запита да му све објасни. И онај бивиши пастирски син, објасни цару шта му је отац на растанку саопштио. Када цар то чу он се обрадова па му рече.