Разиграни шпански контраст

Довољан је и летимичан поглед да се из прве препозна савремена кућа у шпанском стилу. Екстеријер је обично од цигле, често обојен у бело или крем за разлику од крова куће чији кров има јарко обојен цреп. Изнад прозора и врата, а посебно и главног улаза, често се налазе специфични лукови. Велика осунчаност поднебља учинила је незаобилазним веранде, дворишта и терасе, на којима Шпанци радо проводе велики део дана. Све је то употпуњено медитеранским растињем чудесних боја, дрвеним столицама, лежаљкама, са много детаља од кованог гвожђа, почев од столица, до украсних елемената на прозорима или степеништу...Дворишта су повезана са већином соба у приземљу, из којих лако може да се изађе на отворен простор.

Овакав стил је у претходном веку освајао и све земље до којих су некада Шпанци стизали као освајачка сила. У периоду између 1917. и 1950. године модерна и практична шпанска архитектура освојила је и градитеље у Сједињеним државама, посебно у Аризони, Тексасу, Калифорнији и Флориди.

Наиме, осунчано Иберијско полуострво, близина топлог Медитерана  и севера Африке, потом и историјски вртлози кроз које је пролазио темпераментан народ настањен у овом делу Европе – створили су микс који је карактеристика архитектуре Шпаније – земље разноликости и контраста.

Због храбрих мајстора који се нису плашили оригиналности, Шпанију називају претходницом савременог дизајна.Прве асоцијације на богату архитектуру стварају грађевине генијалног Гаудија, затим чувени Геријев музеј у Билбау, а неким мало бољим познаваоцима савремене архитектуре проћи ће кроз главу нека од конструкција Сантјага Калатраве.

Породична кућа у Шпанији кроз историју је дуго углавномбиланалик кућама медитеранској поднебља у Европи, захваљујући климатскимприликамаи материјалимакоји су градитељима доступни у околини. Та кућа има једноставне,сведенеоблике, ретко са декоративним елементима какви се,на пример,јављају код неких баскијских бондручара. Сакрална архитектура и архитектура дворова и утврђења је та која носи одлике стила и утицаја културе.Време 19. века је време великих промена. Тада се са једне стране архитекти окрећу историји, траже инспирацију у историјским стиловима протеклих епоха, а са друге јављају се елементи модерне архитектуре. То је стил који ће покушати да подрже и други архитекти у Барселони крајем 19. и почетком 20. века – Салвадор Валери (Каза Комалат), Феран Ромеу (Каза Армет ). –По стилу, форми и оригиналности то је време бајковитости у шпанској архитектури. Крајем 19. и почетком 20. века архитектура породичне куће постаје другачија – захваљујући измењеним друштвеним околностима, индивидуалац гради кућу ангажујући архитекту, тако да индивидуална градња добија на значају – каже архитекта Јелена Мандић.

Тридесетих година двадесетог века, развој модерних стилова допрлих из Европе стао је услед политичких токова у земљи. Доласком Франка на власт, Шпанија је постала изолована у социјалном и културном смислу. Ради очувања оног што су сматрали националним, заустављено је продирање прочишћене модерне архитектуре. Ипак, неки архитекти и у то време успевају да ускладе захтеве обе стране.

– Поређењем само неколико кућа из периода првих деценија 20. века може се уочити велика различитост и утицаји из више историјских епоха: присуство еклектицизма, елементи исламске архитектуре, модернизам. Примери су Каза Коломер, Каза Рул… У новије време, декоративност и потреба за подржавањем историје уступила је место пуристичком и минималаистичком схватању архитеката, као на пример у делу Алберта Кампа Безае – Турегано кућа у Мадриду (1987). Његова кућа Блас (Севиља ла нуева, Мадрид), такође оставља без даха. Има једноставне форме где огољени бетон и лагане стаклене структуре стварају игру светлости а простор одише миром. Према захтеву инвеститора који је био инспирисан поезијом, у овом простору „може да се слуша музика у тишини”, каже архитекта Јелена Мандић .