Уметници у смутно доба

У Народној библиотеци Србије, у организацији активисткиња „Жене на делу”, редитељка Дијана Милошевић говорила је прексиноћ о томе какву одговорност сносе уметници у смутном добу, шта могу да ураде својим стваралаштвом за себе, а шта за људе с оне стране уметности, за такозване обичне људе.

Улога уметника у мрачним временима је тема која нужно асоцира на преиспитивање, разоткривање и суочавање друштва са својим елитним представницима. Како Дијана Милошевић гледа на традицију политичког театра и кога види као претече?

– Оно што се код нас звало политичким театром осамдесетих година, не сматрам добрим театром. То је био мртвачки театар, да парафразирам Питера Брука, који није постављао права питања и био је сувише памфлетски. На жалост, не осећам да се настављамо на политички театар одавде. Ако причам о претечама, морам да поменем Брехта или Пискатора. Политички театар се не бави лаким порукама и решењима, већ истражује комплексност појава и поштује свог гледаоца. Тражи од њега да се ангажује ментално и духовно.

Подсећајући присутне на представе „Ова вавилонска пометња” и „Легенда о крају света” које је „Дах театар” изводио током 90-их, Дијана Милошевић открива да им је жеља била да се супротставе насиљу креирањем смисла.

Да ли је критика друштва и идеологије упућена са позорнице гласнија од оне коју читамо у прози и поезији?

– У позоришту, за разлику од прозе или поезије, мора да се на сцени деси физичка акција која просто мења температуру у гледалишту. Мења оног који гледа и оног који изводи дело. Ми смо имали пројекат који се звао „Уметност спасава живот” и, парадоксално, дошли смо да закључка да уметност није нужно та која спасава живот или животе. Бавили смо се цитатом новинара Финтена О Тула који је рекао да је 20. век показао да култура и уметност нису довољни у бици против варварства. Не зато што је уметник немоћан, већ што су у овом веку уметник и варварин често били једно исто.

Дијана Милошевић објашњава да су је представе које је стварала у ужасним временима помириле са Београдом и својим суграђанима.

– Без обзира на околности, постојала је снажна потреба људи за нашим радом. Дешавало се да нас у тишини гледа стотине људи, међу њима и политички неистомишљеници, а да нас нико не нападне, присећа се Дијана, налазећи неопходност нечијег рада као потврду постојања у уметности.

После Другог светског рата неретко су наши уметници проглашавани народним непријатељима. Како Ви гледате на Ваше колеге који политички режим деведесетих, ако нису експлицитно подржали, нису својим делом ни оспорили?

– Била је велика историјска неправда што су уметници после Другог светског рата, попут Жанке Стокић, били санкционисани. То је полако почело да се увиђа, па је она и рехабилитована. На жалост, у свим државама постоје такозвани државни уметници који раде по диктату владајуће политичке гарнитуре. То се код нас дешавало 90-их, али дешава се и данас.

Многе представе Дијана Милошевић засновала је на Брехтовим текстовима о театру, његовим песмама и драмским текстовима. Да ли верује, као и Брехт, да је уметност оруђе револуције?

– Ту се не слажем са њим, а зна се и да је пред крај живота подржавао оно што је радио Стаљин. За мене је уметност моје оружје. Рат који смо доживели је, на жалост, само један од многих. Оно што ми можемо да урадимо јесте да се својим послом бавимо на најбољи могући начин.