Дани(ј)ел Симић: Није крв лимфа

У научном погледу, овај насловни исказ има смисла таман колико и она: није крв вода. Ипак, замољеном да напишем нешто за часопис студената медицине, прво ми на памет пада крв, као староставни синоним за гене.

Моја сестра је неуропедијатар, као што ми је мати већ одавно неуропсихијатар. Медицина зато обиљежава моју најужу породицу, много више него друге професије. Тако, и ако се бавим књижевношћу и друштвеним наукама, имам много јаснији увид у овај позив од већине. Отприлике, као што некоме коме је отац полицајац, тешко можете продавати причу типа „мрзим пандуре“.

Оно што не волим код наших љекара, нешто је што замјерам и већини других професија. Из свог језикословног (нећу рећи лингвистичког) темеља, одувијек сам презирао фолирантску употребу страних ријечи у науци. Нешто мора бити клавикула по сваку цијену, чак и када је потпуно здраворазумски да буде кључна кост.

Вујаклија против Клаића

Насилно уметање туђица у стручан говор, поготово пред пацијентом који има три разреда шупаре, служи прављењу зида између њега и љекара. Да завеже, и не поставља даље питања. Такав фолклор има прапоријекло код оних који баш и нијесу претјерано стручни, али им је циљ да други то не осјете, те да нагласе свој статус и звање. Ипак, примио се код свих наших „доктора“.

На тај начин, наука и научно се трајно ампутира из сопствене нације. Паметни и напредни могу бити само неки други, који користе друго писмо и други језик. Довољно је што се и ријеч „љекар“ ријетко среће у говору обичних људи, него сви углавном иду „код доктора“. Руси, чија медицинска наука је без расправе далеко напреднија од српске, своје љекаре зову „врач“. Та ријеч код нас има сасвим друго, архаично значење, као што у руском „право“, на србском значи „десно“.

Негдје у прошлости смо погрешно скренули. Зато данас наша индустрија и наука није способна направити ни дигитални ручни часовник, а камо ли опрему за ултразвучну дијагностику. А све креће од тога. Од духовног несамопоуздања. Једнако као што су брице некада вадиле зубе; свештеници су, поред своје основне улоге, били и љекари, психијатри, породични савјетници, санитарни инспектори, али и лингвисти... Дакле, драги видари, у вријеме паганства су врачеви били најобразованији и најугледнији слој друштва.

Шта су љекари код нас данас?

Дијеле судбину остатка друштва, које је уситњено, посвађано и растуреног система вриједности. Једном другу који је уписао теоретску физику, без обзира на моје родољубље, својевремено сам рекао да што прије треба да иде одавде. Тај став је изненадио оне који су ме знали тада. Још више оне који ме знају данас.

Неки почну свирати гитару да би лакше дошли до дјевојака, неки зато што им је то унутрашња потреба за изражавањем себе. Ови први ријетко кад упишу Музичку академију и пишу научне радове. Тако и они који су код нас уписали медицину да би имали пара, а не зато што их привлачи да помажу припадницима људске врсте; такође имају перспективу у животу. Они који истински чезну за унапређењем науке и личним учешћем у свјетски битним спознајама о људском тијелу, тешко да ће, како сада ствари стоје, код нас наићи на задовољавајуће оспољење.

Читав државни апарат је усмјерен да подржава краткорочне визије свијета, које своју подлогу имају у преписивачима, полтронима и неумјереном профиту при продаји муда (не тестиса) упакованих као бубрези. Медицинарима је у таквом свијету теже него другима, јер треба одлучити да ли ћете лијечити само оне који имају паре, или све којима помоћ треба? Таква идеологија је посљедица и чинилаца за које нијесмо сами криви, који долазе споља, али прије свега лежи у самопрезиру.

Више цијеним оне који оду ако их се зове и укључе се у свјетска средишта научне мисли, него оне који ће читав свој вијек остати код куће и кукати на мјесто рођења. Оне који успију, а таквих је мало, позивам да се врате и не буду згађени оним гдје се враћају. Ја се трудим да лијечим дух, ви покушајте тијело. То је дилема – да ли ћемо пресјећи тај зачарани круг и онемогућити закон спојених посуда, или ћемо лијечити само богате?

Уздам се у повратак богатих духом, јер, ипак – није крв лимфа.