Како телифон обурдава державу

 Опет један зли Србин поткопа крхку државност усправног и поноситог Монтенегра која кад било који балкански повјетарац задува почне опасно да се тресе пријетећи да се сва обурда, а крши одлете у комшијско имање. Тај окорели и подмукли Србин је Михајло Пупин, који измисли справу којом се прича на даљину. Истини за вољу за проналазак „сокоћала које ће сви држати на уву“ што су прорекли Тарабићи више је заслужан други покварени Србин којему је отац (замислите) био православни свештеник – Никола Тесла, али то је друга прича. Дакле, сви ће се здравомислећи бирачи у данашњој Дукљи, а нарочито заљубљеници СДП-ДПС осовине сложити да је јопет по сриједи србска урота. И то гора него она из 1918. А ево и зашто. Проналазак ове справе у разним облицима, од оних раних варијанти Грејама Бела са одвојеном слушалицом и микрофоном, преко пољских телефона са динамом, до данашњих мобилних телефона у Дукљи је по правилу коришћен за уроте и завјере.

Прво су се индоктринирани, наивни и заблудјели Черногорци који су студирали (листом право) у Биограду окренули против своје колијевке и телифоном се домунђавали ко ће и ђе да бачи бомбу на потоњег черногорског суверена. Па су осамнесте Јадранском пуку све телифоном јављаји ђе се крију зеленаши. Ова ђавоља справа је и током Друге свјетске војне коришћена од душмана да се Дукљанима и њиховим љубљеним савезницима Талијанима забоде нож у леђа. И то баш у одсудном повијесном тренутку кад су по тумачењу важеће дукљанске историографије 13. јулија Патријоти и Белведери начињели ђенералну пробу пред референдум 2006. По рату је телифон по старом обичају био вазда у погрешним рукама, али су жице срећом непогрешиво водиле до дежурног ува у сваком селу и засеоку који је све јављао у титоградску централу.

Дође и ово зло вријеме кад сваки Черногорац поносито паше по два три телефона, а контрола све тања. Помамио се народ. Ко има мање од два и да коштају мање од 1.000 евра тај не иде међу народ. Свака баба у село куца поруке, прима мејлове, иде на Фејсбук и Твитер. А ево вала и свака новинарска фукара може доћи до листинга ко с ким прича. Прво је онај у Националу објављивао љубавне разговоре Дон Микелеа са Цанетом Кројачем, па сад неки разговори премијера Роднија са Шарићем. Да је државе то се не би смјело. И што је на крају неког брига с ким ће канцелар Дукље да разговара. Нормално је ваљда да ће да прича са највећим привредником са овијех простора који је власник свега и свачега од дискотека, комбината и пољопривредних добара до гласача који гласају вазда по грађанској савјести. Некад за 20 евра, а сад кад су увиђели ко зна како (Дукља ка Монако) - џабе. Зато би требало свим злим Сербљима у Дукљи державни провиозоријум да конфискује телифоне и да им дозволи да се домунђавају ко што су и научили с ува на уво. То за почетак, а касније да им се одузме свака справа чија жица не води до централе у Титоград. Па да не воде бригу с ким о дрежавнијем пословима прича пјегави канцелар Родни, а с ким Дон Микеле и Катунски Гебелс.