ЗАВРШЕНА VIII КОНФЕРЕНЦИЈА „РУБЉОВСКА ОБРАЗОВНА ЧТЕНИЈА“ У КЛАЈПЕДИ (ЛИТВА) И КАЛИЊИНГРАДУ

Архиепископ виленски и литавски Инокентије држи уводно слово

Ових дана (1-2. XИИ 2011. у Клајпеди, 3-5. XИИ у Калињинграду) завршио је с радом осми по реду семинар-конференција који се у част знаменитог иконописца преподобног Андреја Рубљова зове још и „Рубљовскије чтенија“. Ове године темом семинара постао је „Образ у ријечи и ријеч у образу“. Кршћански темељи културе нашега времена. Већ сама тематика упућује на то да семинар замишљен са циљем окупљања што већег броја просвјетних и културних дјелатника, студената, ђака па и осталих људи које брине духовно стање сувременога друштва.

Главним организатором службено је постала школа „Андреј Рубљов“ у Клајпеди (Литва) и Друштво кршћанске просвјете „Ријеч“. Међутим, у раду, а значи и у припреми конференције сваке године судјелује више институција. Тако и овај пут конференцији су присуствовали те наступали с излагањима сурадници чак трију свеучилишта из Литве и Руске Федерације, Библијско-богословског института „Свети Апостол Андрија Првозвани“ и „Ћирило-Методског центра“ из Москве, православне гимназије из Калињинграда и Академског руског клуба из Загреба. У оквиру конференције представљено је неколико најновијих књига, одржавали су се семинари за катехизацију у суставу религијског образовања, па чак и радионица иконописца Александра Чашкина, који се уз архимандрита о. Зенона убраја у најпознатије иконописце сувремености.
 

Архиепископ Инокентије говори о важности теме Рубљовских чтенија - о духовном стваралаштву
 
Најнепосреднију помоћ и подршку конференцији сваке године пружају двије епархије Руске православне цркве – Виленска и литавска у Литви и Калињинградска у Русији, али цјелокупни догађај својим духовним значењем већ одавно надишао оквире балтичке регије.

Најрјечитији доказ томе је судјеловање у раду конференције архимандрита Гаврила (Вучковића), игумана православног србског манастира Лепавина у Хрватској. Веза између манастира и школе „Андреј Рубљов“ у којој је у наставку свечаног отварања конференције уприличен округли стол с темом „Православна мисија у сувременом свјету“ успостављена је путем скајпа: након што је проф. Наталија Видмаровић кратко представила манастир и испричала о чудотворној икони Богородице Лепавинске, монашком подвигу архимандрита о. Гаврила и о његовим књигама „Духовни разговори“, судионици конференције чули су глас и поздравне ријечи о. Гаврила. Архимандрит је одговарао на питања присутних, међу којима је био Његово Високопреосвештенство Архиепископ виленски и литавски Инокентиј, архијерејски намјесник о. Владимир и свећеници обију епархија.


Архиепископ Инокентије, протојереј Владимир (Артамонов), архијерејски намјесник Клајпедског округа Виленске и Литавске епархије, с десне стране - јереј Сергиј (Нејфах), предсједник Епархијске комисије за просвјету и катехизацију
 
Интернет-контакт с о. Гаврилом постао је новост и велики догађај за конференцију. Могућност виртуалног и уједно живог, непосредног разговора дала је скупу потребну дубину и духовни значај, а што је најважније – свједочила је о јединствености духовнога православнога простора у којем ријеч духовнога пастира све нас позива на саборно уједињавање у љубави према Богу и ближњему.

ПИТАЊА ЗА АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА (ВУЧКОВИЋА) И ЊЕГОВИ ОДГОВОРИ НА СКАЈП-КОНФЕРЕНЦИЈИ
ВОПРОСЫ И ОТВЕТЫ НА СКАЙП-КОНФЕРЕНЦИИ
 

Најава разговора с о. Гаврилом – натпис на екрану: Интернет-технологије и сувремена Црква. Виртуални мост с архимандритом Гаврилом (Вучковићем), игуманом Србског православног манастира Лепавина у Хрватској


- Батюшка, добрый вечер! 
- Оче Гаврило, добро вече!

- Бог помогао! Из србског православног манастира Лепавине у Хрватској поздрављам Његово Високопреосвештенство архиепископа Инокентија, часне оце и све учеснике конференције!
- Бог в помощь! Из православного монастыря Лепавина в Хорватии  я приветствую Его Высокопреосвященство архиепископа Иннокентия, честных отцов  и  всех участников конференции.

- Батюшка, мы благодарим Вас, что Вы согласились принять участие в нашем виртуальном мосте и хотели бы задать Вам несколько вопросов с Вашего позволения.
- Хвала, оче. Ми се Вама јако захваљујемо што сте се сложили да судјелујете у нашем виртуалном мосту и хтјели бисмо Вам поставити неколико питања.

- Хвала и вама на позиву и части коју сте ми пружили.
- Большое вам спасибо за приглашение и за честь, которую вы мне оказали.
 
- Батюшка, вы  так слышите нас?
- Оче је ли нас чујете на такав начин?

- Слушам добро и чујем.
- Слышу хорошо.

Успостављање везе с Србским православним манастиром Лепавина

- Вы монах, да еще с опытом афонской монашеской жизни. Как Вы вообще оказались в ситуации использования компьютера?
- Оче, Ви сте монах и имате великог искуства у монашком животу. Како сте се уопће нашли у ситуацији кориштења компјутора?

- Да, ове године се навршило 50 година откако сам ступио у манастир. Могао бих рећи да сам одрастао, сазрео и, ево, остарио у манастиру. А живот у манастиру, било за искушеника било за монаха, јесте пре свега живот у послушању, то је непрестани подвиг послушности. Тако сам и ја, по послушању добијеном од свога владике, Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског Господина Јована, и по његовом благослову ушао у свет компјутера и интернета. Наш владика је боравио на Западу на постдипломским студијама и тамо увидео какве могућности у ширењу речи Божје пружа компјутерска техника, колико њена примена може бити од користи за Цркву. Схватио је да будућност припада информатичким технологијама и братству нашег манастира саветовао да се набави компјутор.

- Да, в этом году как раз исполняется пятьдесят лет со дня моего вступления в монастырь. И даже можно сказать, что я вырос, созрел и состарился в монастыре. А жизнь в монастыре и для монаха, и для послушника, это прежде всего жизнь в послушании, это непрерывный подвиг послушания. Так что и я, по послушанию, которое я получил от моего владыки, Его Высокопреосвященства Митрополита загребско-люблянского Иоанна, и по его благословению, вступил в мир компьютера и интернета. Наш владыка, посещал Запад и там увидел, какие большие возможности предоставляет компьютерная техника в распространении Божьего Слова и какую пользу может принести для церкви ее применение. Он понял, что будущее принадлежит компьютерным информационным технологиям, и братии нашего монастыря посоветовал приобрести компьютер.

- Батюшка, как выглядел ваш первый контакт с этой компьютерной техникой и как оценили его другие, священники, например?
- Оче, како је изгледао Ваш први контакт с том техником и како су га процијенили други, напримјер, свештеници?

- Ја сам био потпуно неук у томе, информатички неписмен како се то каже, и чак сам се мало прибојавао да ће та „кутија“ пореметити наш молитвени поредак. Међутим, и мени је брзо постало јасно да се њоме отварају могућности за успешније мисионарење. У манастиру смо почели са издавањем духовних листића, које смо делили верницима после богослужења, а потом покренули часопис, који је био веома добро прихваћен у целој нашој помесној Цркви. Од велике помоћи су нам тада били управо руски православни сајтови, којих још није било тако много као данас, јер сам са њих одабирао душекорисне текстове и давао их сарадницима на превођење. Такође, почели смо и са издавањем духовних књига.

У то време, пре десетак година, наш манастир је имао част и благослов да угости Његову Светост Патријарха московског и целе Русије Господина Кирила, тада Митрополита смоленског и калињинградског. Данас као анегдоту причам како је Патријарх Кирил, кад га митрополит Јован увео у просторију где смо имали два комјутора, принтер и копирни апарат, дао свој коментар: „Па ово је Хјустон!“ (Здесь Хьюстон!) Тада ипак у манастирима није било уобичајено видети компјутор, поготово не нешто као компјуторски студио.

- Дело в том, что я в этом совсем не разбирался, или, как говорят, был  просто информационно неграмотным, и даже побаивался, как бы этот «ящик» не нарушил нашего молитвенного распорядка. Однако вскоре мне стало ясно, что компьютер открывает новые возможности для более успешного миссионерства. В монастыре мы стали выпускать вначале духовные листовки, которые мы раздавали верующим после богослужения, а потом стали издавать журнал –  он очень хорошо был принят во всей нашей поместной церкви. И очень большую помощь в этом нам оказали как раз русские православные сайты – их было не так много, как сейчас – я подбирал на сайтах душеполезные тексты и давал их своим сотрудникам на перевод. А кроме того, мы стали издавать духовные книги.

Тогда, лет десять тому назад, наш монастырь удостоился большой чести и благословения принимать Его Святейшество Патриарха Московского и Всея Руси, в то время Митрополита Смоленского и Калининградского. Сейчас я уже как занимательный эпизод рассказываю, как Патриарх Кирилл, когда наш Владыка показал ему комнату, где у нас стояло два компьютера, принтер и копировальное устройство, прокомментировал увиденное словами: «Ну, это прямо Хьюстон!» Тогда все-таки необычно было видеть в монастырях компьютер, тем более компьютерную студию. 
 

Разговор с о. Гаврилом преко скајпа


- Батюшка, скажите пожалуйста, как Вы себя чувствуете в интернете? Легко ли? Не вредит ли это все лично Вам?
- Оче, реците, како се осјећате у интернету? Да ли је Вама лако? Не осјећате ли да је све то штетно Вама особно?

- Манастир је покренуо свој сајт, на њему сам око две године уређивао и виртуелну духовну трибину. На трибини су учесници добијали задану тему, и о њој дискутовали. После је дошла директна комуникација са онима који су ми се обраћали путем програма скајп, на основу тих духовних разговора су настале две књиге. Отворио сам и профил на фејсбуку, и на крају још почео с емитовањем Интернет радија, један сат дневно, увече од 9 до десет часова, на којем читам акатист Пресветој Богородици и духовне поуке, уз духовну музику.

Хтео бих да кажем да сам ја без оптерећења и предрасуда прихватио рад на компјутеру и присуство на интернету. Нисам много знао о техничкој страни, а ни о темама које изазивају страх и отпор кад је реч о интернету, а то су контрола, надзирање, заштита приватности и слично. Једноставно сам ушао у тај виртуелни свет и у њему открио да се може остварити отворена комуникација са саговорником и прави духовни разговор. А то је нешто што испуњава радошћу.

- Монастырь создал свой сайт, на котором я года два вел  виртуальные духовные обсуждения, так называемые «духовные трибуны». Их участникам дается определенная тема, по которой они ведут дискуссию. Позднее дошло до непосредственного общения с теми, кто ко мне обращался по скайпу, а на основе этих духовных разговоров появились две книги. На фейсбуке я открыл свой профиль, а потом создал Интернет-радио – ежедневно в течение часа с девяти до десяти вечера я читаю на нем акафист Пресвятой Богородице, духовные поучения и включаю духовные песнопения.

Я хочу сказать, что работу на компьютере и свое присутствие в интернете я воспринял без предрассудков и не считал это бременем. Я мало знал о технической стороне дела, а также о темах, которые вызывают страх и противление, когда речь идет об интернете - это контроль, отслеживание, защита приватности и тому подобное. Я попросту вошел в этот виртуальный мир и открыл в нем, что с собеседником можно вести открытое общение и  настоящий духовный разговор. А это как раз то, что дает радость. 
 

Sveštenici Vilenske i litavske te Kalinjingradske eparhije


- Спасибо, батюшка. Вот у нас есть такой еще вопрос: стоит ли священникам следовать Вашему примеру: нести проповедь, окормлять людей через социальные сети, скайп, фейсбук?
- Хвала Вам пуно, оче. Имамо још питање: има ли смисла да свештеници слиједе Ваш примјер: да проповиједају, воде и поучавају људе преко друштвених мрежа, скајпа и фејсбука?

- Свако свештено лице је позвано да следи свете Апостоле у испуњавању заповести Божје: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповједио“ (Мт 28,19-20). Ако свештеник тако схваћа свој позив и има талант и жељу за проповедањем, онда он сваком медију може да приступи као средству које му омогућава проповед о благој вести, о духовној радости и миру, о вечном животу који нам Господ Христос дарује. Некад је велика новост била свештеничка беседа на радио таласима, данас то сматрамо за најнормалнију појаву. Гостовање на радио станици није доступно свакоме, али приступ друштвеним мрежама јесте. Ко год жели, може да се прикључи на те мреже. Друштвене мреже су, наравно, специфичне, то је медиј који има своја правила, њих треба разумети, али за свештено лице је основно да на њима буде присутан као духовно лице, да управо духовним садржајем придобија саговорнике и њихово поверење. Таланти од Бога су различити, тако је и код свештеника, али она свештена лица која имају афинитет према мисионарењу и поучавању, по мом мишљењу, не треба да занемаре оне могућности које им пружају друштвене мреже.

- Любой священнослужитель призван следовать святым Апостолам в исполнении Божьей заповеди: «Итак, идите, научите все народы, крестя их во имя Отца и Сына и Святаго Духа, уча их соблюдать все, что Я повелел вам» (Мф 28, 19-20). Если священник так понимает свое призвание и имеет талант и стремление проповедовать, тогда любой вид СМИ он может воспринять как средство, которое дает ему возможность проповеди о благой вести, о духовной радости, о мире, о жизни вечной, которую дарует нам Господь Иисус Христос. Раньше большой новостью считалась проповедь священника в радиоэфире, сейчас это нормальное явление. Но быть гостем на радиостанции доступно не каждому, а социальные сети – доступны всем. Любой кто захочет, может подключиться к этим сетям. Конечно, социальные сети имеют свою специфику, свои правила, которые надо понимать, но главное для священнослужителя – это присутствовать в них как духовное лицо, чтобы именно духовным содержанием привлекать внимание собеседников и завоевывать их доверие. Таланты, получаемые от Бога различны, это касается и священников, однако священники, имеющие склонность к миссионерству, по моему мнению, не должны пренебрегать возможностями, которые им предоставляют социальные сети. 

- Скажите пожалуйста, какие опасности подстерегают священнослужителей, которые предпримут такую проповедь по интернету?
- Реците, оче, какве све опасности „вребају“ на свештенике, који ће подузети такав покушај – проповиједати преко интернета?
 

- Истакнуо бих једну, како кажете, опасност, а то је чињеница да на интернету једном написана реч, макар и у најобичнијем разговору на фејсбуку, може постати неизбрисива. То изузетно повећава одговорност, што нарочито вреди за свештено лице. Не мислим ту на одговорност пред некаквим цензорима и контролорима, него пред Богом и савешћу. На интернету се може наићи на свашта, на намерне провокације, вређања, неаргументоване критике… Ја лично нисам имао баш таква искуства, али тога има. Због тога свештеник мора бити духовно стабилан и у верском поучавању исправан, у свакој ситуацији чувајући своје, то јесте свештеничко достојанство. Свест о своме чину увек мора бити присутна, а као и у реалном свету, и овде је једна од највећих врлина смирење. Нека је савест свештеника чиста, а хоће ли га неко можда увредити или критиковати, то је мање важно, то улази у ризик мисионарења.

- Я бы указал на одну, вы ее назвали – опасность. Она заключается в том, что однажды написанное в интернете слово, даже в обычном разговоре на фейсбуке, может стать неизгладимым. Это значительно повышает ответственность, что особенно касается священнослужителей. Я имею в виду ответственность не перед цензорами или контролерами, а перед Богом и совестью. В интернете встречается всякое – и намеренные провокации, оскорбления,  критика без аргументов... У меня лично такого опыта не было, но это встречается. И поэтому священник должен быть духовно стабильным и в поучении о вере исправным, в любой ситуации сохраняя свое, значит - священническое достоинство. Сознание о своем чине должно присутствовать всегда, а здесь, как и в реальном мире, одна из наивысших добродетелей – смирение. Пусть будет чиста совесть священника, а оскорбят его или покритикуют – это не столь важно, в этом и состоит риск миссионерства. 
 

За вријеме разговора...

-  У нас такой еще вопрос: трудно ли, общаясь через интернет, сохранять культуру общения?
- Хвала Вам пуно, оче. Имамо још једно питање: да ли је тешко водећи разговоре преко интернета чувати културу комуникације?

- Чини ми се да је чак лакше сачувати културу и учтивост у интернет комуникацији него у живом контакту. Комуникација путем интернета је ипак више апстрактна, пред нама није живи човек, него његов глас или његова мисао. Управо то омогућава да садржај саме поруке буде на првом месту. Ако је тема духовна, онда ће онај ко се са поверењем обрати свештенику наћи корист за душу, а онај кога то не занима, ко је на ваш профил залутао, сам ће отићи. У сваком случају, основно правило је сваког саговорника, ко год то био, прихватити са уважавањем. Ту нема места ни за какво подозрење или омаловажавање, а нити за наметање свог става. Не знам колики је број људи са којима сам као духовник комуницирао путем скајпа или фејсбука, и за ниједан контакт се нисам покајао.

- Мне кажется, что проще даже сохранить культуру и вежливость в интернет-общении, чем в непосредственном контакте. Общение в интернете все же скорее абстрактного характера, поскольку перед нами нет живого человека, есть только его голос или его мысль. Именно это дает возможность поставить на первое место содержание самого поучения. Если тема духовная – то тот, кто обратится к священнику с доверием, найдет для души пользу, а кого это не интересует, кто просто забрел на ваш профиль, тот уйдет сам. Во всяком случае, главное правило заключается в том, чтобы к любому собеседнику, кем бы он ни был – отнестись с уважением. Здесь нет места ни подозрениям, ни пренебрежению, ни навязыванию своей точки зрения. Я не знаю, с каким числом людей я общался как духовник по скайпу или посредством фейсбука, но ни об одном контакте я не сожалею. 


Лариса Јурјавичиене, учитељица религије у школи „Андреј Рубљов“ у Клајпеди поставља питања о.Гаврилу, проф.Наталија Видмаровић из Загреба преводи


- Батюшка, а вот приносит ли слово, "сказанное" виртуально, такую же пользу, как и слово, сказанное при личном общении?
- Оче, а да ли може виртуално изречена ријеч донијети корист сличну користи коју доноси ријеч у непосредном контакту? Каква су Ваша сазнања о томе?

- Може, и у то сам се уверио из свог искуства. Свештеникова или духовникова реч има духовну силу, и она се не губи ни кад је изречена у виртуелном простору. Чим неко сам дође и обрати вам се за контакт, није случајно ту. Или жели да нешто научи о вери, или треба савет, или је само радознао, или можда у некој душевној кризи. У овом последњем случају већ обичан људски разговор, факт да сте некога коме треба помоћ прихватили и саслушали, може да има огромну важност. Имао сам и неколико разговора са саговорником који је помишљао на самоубиство. Њему управо у том тренутку треба реч подршке, реч духовног окрепљења и уразумљења. После може да буде касно. Али, да би вам се неко у таквом тренутку јавио, морате бити доступни. „Онлајн“, како би се то рекло. Код мене је већ други проблем што не стижем да одговорим свима који се јављају и траже разговор.

- Да, пользу приносит, и я убедился в этом на собственном опыте. Слово священника или духовника имеет духовную силу, и оно не теряется, будучи сказанным и в виртуальном пространстве. Если кто-то обратится сам или захочет установить с вами контакт – это значит, что он здесь не случайно. Или он хочет научиться чему-нибудь о вере, или ему нужен совет, или ему просто интересно, а может быть, у него душевный кризис. В этом, последнем случае, даже обычный человеческий разговор, сам факт, что вы приняли и выслушали человека, нуждающегося в помощи, может иметь огромное значение. У меня было несколько бесед с человеком, который помышлял о самоубийстве. Именно в тот момент он нуждался в словах поддержки, в слове для духовного укрепления и вразумления. А потом может быть слишком поздно. Но чтобы кто-нибудь мог обратиться к вам в такой момент, вы должны быть доступны, или, как говорится, быть «онлайн». У меня проблема другая: она заключается в том, что я просто не успеваю отвечать всем тем, кто хочет со мной общаться. 

- Скажите пожалуйста, какова ваша интернет-аудитория: это в основном, воцерковлённые или невоцерковленные люди?
- Реците, оче, тко чини Ваш основни „аудиториј“ интернет-комуникације – да ли су то вјерници или људи који се налазе изван Цркве?

- И једни и други. Више, наравно, верници, али је било и оних којима хришћанско учење и црквени живот нису блиски. Никога не треба одбити, свако има своју потребу и своју муку, и свако на један необјашњив начин ставља свој лични печат на комуникацију, иако је она виртуална. На том печату живе личности у комуникацији се заснива и духовна повезаност, једна међусобна приврженост која постоји и онда кад се не ради о истовернима. Духовна реч делује чак и кад се не разуме значење. Интересантан је пример једног Индијца, који се јавио мејлом из Индије. Пише како је ишао на посао и случајно на интернету наишао на наш Радио Благовести. Слушао је речи акатиста Пресветој Богородици и од тога осетио неку унутрашњу благост. Није ништа разумео, али му је, каже, у души било лепо. Усред саобраћајне гужве и вреве, у њему је био необјашњиви мир. То је вероватно редак пример, али сведочи о сили духовних и молитвених речи и у виртуалном свету.

- Есть и те, и другие. Конечно, больше верующих, но встречались и такие люди, которые далеки от христианского учения и церковной жизни. Отказывать нельзя никому, у всех свои нужды и свои муки, и каждый необъяснимым образом привносит свою личную ноту в общение, пусть даже виртуальное. На этой ноте живой личности в общении, строится и духовная связь, взаимная приверженность, которая существует даже если речь не идет о единоверцах. Духовное слово действует даже тогда, когда непонятно его значение. Я приведу интересный пример индуса, который прислал из Индии письмо по электронной почте. Он написал, что по дороге на работу на интернете случайно поймал наше Радио Благовест. Он слушал слова акафиста Пресвятой Богородице и ощутил какое-то внутреннее умиротворение. Он ничего не понял, но, по его словам, на душе было благостно. Среди дорожной суеты и толчеи он ощущал необъяснимый мир в душе. Наверное, это пример редкий, но он говорит о силе духовных и молитвенных слов и в виртуальном мире.

- Батюшка, видимо, Ваша интернет-аудитория все-таки молодежная. Какова Ваша оценка духовного состояния современной молодежи?
- Оче, вјеројатно већину Вашега аудиторија чине млади људи. Каква је Ваша оцјена духовнога стања сувремене омладине (имате их пуно)?

- Сви знамо у каквом свету расту млади, какве им се у друштву вредности нуде преко медија, каква искушења чекају младог човека. Услед таквог света свештеник мора да буде активан, не само својим служењем и проповедањем онима који му дођу у храм, него и тамо где млади данас често бораве, а то јесу баш друштвене мреже. Ако на том пољу не буде посланика, неће бити ни жетве. Ако младих већ нема у цркви, онда барем нека знају да се и у свом познатом свету, на својој друштвеној мрежи, могу обратити духовном лицу. Из свог искуства, узимајући као пример младе који су се мени јављали, знам да међу њима постоји искрено интересовање за духовну реч и хришћански живот. Имају питања и траже одговоре, и отворени су за комуникацију. Та особина младости, отвореност према свету, у данашњим околностима је често за младе пут према болестима овисности, али за нас је и нада у духовни препород. Ми као свештеници проповедамо Бога који је Пут, Истина и Живот, а то је оно што млади, и када посрћу, изнад свега траже.

- Все мы знаем, в каком мире растет молодежь, и какие ценности предлагает им общество через массмедиа, и какие искушения ожидают молодых людей. Поскольку мир таков, каков есть, священник должен быть активным не только своим служением и проповедями тем, кто приходит в храм, но и в местах, которые часто посещаются молодежью - в социальных сетях. Если на этой ниве не будет посланника, не будет и жатвы. Если уж молодежи нет в церкви, то пусть хотя бы знает, что и в своем привычном мире, в своей социальной сети, молодые люди могут обращаться к духовному лицу. По собственному опыту, если брать как пример тех молодых людей, которые обращались ко мне,  я знаю, что в их среде есть искренний интерес к духовному слову и христианской жизни. У них есть вопросы, на которые они ищут ответы, - они открыты для общения. Эта особенность молодых людей, открытость миру, в нынешних условиях зачастую является для них дорогой к болезням зависимости; но для нас это и надежда на духовное преображение. Как священники мы проповедуем Бога, Который есть Путь, Истина и Жизнь, - именно к этому, даже оступаясь, молодые люди стремятся более всего.

- Батюшка, мы благодарим Вас за Ваше слово и за вашу готовность  поучаствовать в нашем форуме. Спасибо, батюшка.
- Пуно Вам хвала, оче, ми се Вама захваљујемо за Вашу ријеч и за Вашу спремност да судјелујете у нашем форуму. Пуно Вам хвала.

- Хвала и Вама. И тражим свети благослов од архиепископа Господина Инокентија. Хвала и Вама и свима судионицима што сте ме удостојили да присуствујем овој конференцији. На крају благодат и благослов од иконе Пресвете Богородице Лепавинске на све вас!
Учесници и гости конференције



(аплауз)
- Большое спасибо также вам и прошу благословения от Его Высокопреосвященства архиепископа Иннокентия. Спасибо также всем участникам этой конференции за то, что удостоили меня чести принимать участие в этой конференции. Хотел бы сказать – Благодать и Благословение Пресвятой Богородицы Лепавинской да будет со всеми вами! Спасибо.
(pozdrav arhiepiskopa Inokentija)

- Оче, узајамни благослов шаље Вам архиепископ Инокентиј.

- Hvala!

- Са жељом помоћи Божјој у Вашем раду.

- Хвала и амин.

(аплауз)



Проф. Наталија Видмаровић
(док говори на конференцији о манастиру Лепавина и раду о.Гаврила)




>>> ПОСЛУШАЈТЕ ЦЕЛУ КОНФЕРЕНЦИЈУ (кликни)





Уводни текст написала, питања и одговоре на конференцији преводила:
проф. др Наталија Видмаровић, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу

Наталия Петровна Видмарович, д.филол.наук, профессор
Философский факультет Загребского университета



Остале фотографије са конференције можете погледати на линку:
https://picasaweb.google.com/101094655897921600728/201103#

 





КОМЕНТАРИ НА КОНФЕРЕНЦИЈУ

Наступ арх. Гаврила на Конференцији која је одржана у Калињинграду је целовит и свеобухватан. Одговори, иако је тема била о савременим комуникацијама, на дирљиво истинит начин говоре и о суштини монаштва, хришћанства, подстичу вернике на ревност и што је веома важно, да не западају у стања самоизолације у којима живе своје „хришћанске“ животе далеко од ближњих, од света око нас. На изузетно једноставан начин, што је право умеће, арх. Гаврило даје сажете одговоре о нашој вери и њеном односу према савременој техологији а све то проткано основним постулатима православља. На свом примеру, што је најдрагоценије и једино хришћански исправно, показује како се може бити у манастиру далеко од света, а заправо „осолити“ овај свет. Показује о. Гаврило да је друштвени ангажман хришћанина не сао пожељан, већ и неопходан, да се труд исплати, да савремена техника пружа неограничене могућности хришћанима да буду Божији у овом свету који, како се каже....сав у злу стоји.

Ово је до сад најцеловитије излагање арх. Гаврила о хришћанима и савременим технологијама, о пастирској ревности, о труди и љубави. Радосни смо што имамо такву савремену личност у нашој Цркви, радосни смо што арх. Гаврило своје богато монашко искуство несебично дели са свима нама и што можемо понешто од онога што чујемо, према својим могућностима, да уградимо у сопствене животе.

Љиљана Синђелић Николић

* * *

Исконска потреба човјека је да у својој земаљској егзистенцији остави неки траг, неко завјештење, и такође да оно што зна или што је сазнао, подијели са другима. Наравно, да би стигао до других мора да савлада простор и вријеме. Развој медија је омогућио да људска мисао брзином струје, кроз жице, а питом брзином електромагнетних таласа несметано салвладава те двије димензије.

Калињинградски виртуални мост у склопу скајп-конференције емитоване недавно, управо је на тај начин повезао манастир Лепавину, и нашег дивног Оца, са Калињинградом и балтичком регијом. Значај виртуалног рада оца Гаврила је неоспорно огроман и свако ће поново и изнова то потврдити. Овај разговор, вођен од стране проф. Наталија Видмаровић, конципиран је на основу пажљиво одабраних питања које се односе на рад и резултате интернет мисионрења оца Гаврила. Одговори (који су по мени дали и највечи печат овом разговору) имају изворну јасноћу, бистрину, сагледавају стври. Јасно и разговјетно! У једном дијелу Отац говори да је без оптерећења и предрасуда прихватио рад на компјутеру . “Једноставно сам ушао у тај виртуелни свет и у њему открио да се може остварити отворена комуникација са саговорником и прави духовни разговор. А то је нешто што испуњава радошћу...” Радошћу!!! То је бусола, природни, унутрашњи ток који нам показује којим правцем да кренемо. Снагом сопственог дара, инспиративно, очево дјело стварно живи кроз нас који смо слушаоци и свједоци оног што Он ствара.

Лакоћом и отвореношћу према свему новом што технолошки развој доноси, отац повезује оно што се у првим тренутцима чинило као неповезиво: духовна комуникација преко интернета. Бити духовник у том контексу значи дати нешто даље, дати нешто добро и оставити позитивну стопу, један добар траг за оне који настављају.

Лана Васовић
 
*  *  *

Direktna Skype-Konferencija uspostavljena između Visokoprepodobnog Arhimandrita Gavrila i triju sveučilišta iz Litve i Ruske Federacije, Biblijsko-bogoslovskog instituta „Sveti Apostol Andrija Prvozvani“ i „Ćirilo-Metodskog centra“ iz Moskve, Pravoslavne gimnazije iz Kalinjingrada i Akademskog ruskog kluba iz Zagreba je još jedan primer odlične primene najnovije tehnologije u misonarske svrhe. Braća Rusi su veoma lepo nazvali uspostavljanje Skype-Konferencije “mostom” koji omogućava razmenu duhovnih iskustava u virtuelnoj mreži. Rusko sveštenstvo je uvidelo internet iskustvo o. Gavrila koji je postao ekspert Pravoslavne onlajn komunikacije.

Odgovori oca Gavrila daju praktične pouke koje su zasnovane na ličnom iskustvu. Zbog toga one direktno daju obrazac i ostalom sveštenstvu na koji način da pravilno koriste nove tehnologije, iskorišćavajući ih dušekorisno i izbegavajaći opasnosti koje postoje na internetu. Mnogo je praktičnih primera koji svedoče o bogatom internet i monaškom iskustvu o.Gavrila. Ona se mogu naći na internet stranicama Manstira Lepavine, a internet duhovni razgovori su zapisani u dve vrlo dušekorisne knjige. Zaista je za svaku pohvalu trud oca Gavrila koji svakim danom osvaja nova internet polja i koristi ih na najbolji moguć način.

Mr Vladimir Srbljak
  *  *  *


Помаже Бог, оче! Благословите!


Преслушала сам цео материјал, односно, тонски запис са конференције на којој сте путем теле – моста учествовали на руској виртуелној мрежи.


Мени није познато да је до сада неко из Српске Православне Цркве учествовао на оваквој, а ни сличној конференцији и директно учествовао у духовним разговорима. Чини ми се да се овим Вашим чином просто отвара једно ново поглавље у  самом  б и ћ у  Православне Вере, али и у историји Српске Православне Цркве. Као и увек, и на овој конференцији дирљиво је Ваше непрекидно позивање да Црква никога, а нарочито младе, били они верујући или неверујући, не сме да одбије, јер, „сви они имају своју муку, свако има свој лични печат у том обраћању“. Одличан је пример Индуса кога даље наводите, који идући на посао на радио таласима у аутомобилу наиђе на Радио „Благовести“ и Акатист Пресветој Богородици, који сте Ви читали, и, без обзира на велику стресну гужву у саобраћају, као и чињеницу да ни једну реч не разуме, осети неописиви мир и радост у души. Дакле, духовна реч делује и кад се не разуме.


То значи да не можемо да тражимо Бога без Бога, јер нам једино Бог, Који је у свима нама, може да покаже пут до Његовог Царства, али, кад дођемо пред та Врата, морамо снажно и одлучно да куцамо како би се или отворила, или бар мало одшкринула... Јер,  Бог никога није оставио, једино је човек тај који оставља Бога.


По Вама, снагу друштвене мреже  неизоставно треба искористити за проповедање вере и сведочење Бога, јер, ако на тој мрежи нема духовних лица, шта ће бити са младим људима, који су најчешћи конзументи ових виртуелних мрежа, а који трагају за својим идентитетом, трагају за нечим непознатим, и у том трагању могу и да се изгубе. И Ви, оче, закључујете: - „Ако нема посленика, ни жетве неће бити“.


Оче, мени остаје да Вам се захвалим на заступању Српске Православне Цркве на најбољи могући начин, да Вам пожелим добро здравље и свако добро од Васкрслог Господа. На многаја љета!


Танкосава Дамјановић