Брејвици: особености размножавања

Западна Европа поново је заливена крвљу. Шокантни инцидент десио се овог пута у белгијском граду Лијежу, где је на тргу испред Палате правде 33-годишњи Нордин Амрани прво гађао суграђане који никако нису очекивали тако нешто гранатама, затим је пуцао на људе из аутомата. Шест погинулих, преко 130 рањених. Отприлике у исто време на Југу Европе у Фиренци, 50-годишњи Италијан пуцао је из пиштоља на два имигранта из Сенегала, а два сата касније на другом градском тргу ранио још двоје тамнопутих.

Оба злочина, по мишљењу аналитичара, стоје у истом реду са кланицом коју је прошлог лета приредио Андерс Брејвик у Норвешкој. Са чим се суочила Европа – са тенденцијом или необичним психолошким обољењем, уз помоћ психолога покушао је да реши Никита Сорокин.

Убица из Лијежа је био психички здрав повратник са робије, Флорентинац је рачуновођа са расистичким погледима, али са сасвим уравнотеженим карактером. Брејвик који је свима познат проглашен је за психопату када је већ био ухапшен. Али пре тога он је важио за мирног, угледног маминог сина. Сва тројица су становници сасвим богатих европских градова. И сада експерти, криминолози и психолози размишљају у коју категорију да уврсте поступке и дејства тих људи – у тероризам, психопатију или нови облик индивидуалног антагонизма. По мишљењу магистра психолошких наука Сергеја Јениколопова, набројани крвави инциденти налазе се у истој равни.

Зашто кажем да су они паралелни и повезани? Зато што је психолозима познато да саоптења о терористима у медијима доприносе формирању атмосфере страха и терора са једне стране, са друге стране општег ниво агресије. Зато што је један од последњих терористичких аката такозвана идентификација са непријатељем. Људи почињу да осећају да насилна или агресивна дејства која врше подижу самопоуздање, и на тај начин они превладавају своје страхове и узнемирености. Други разлог је општа атмосфера несигурности. Разговори о могућим финансијским проблемима који се појављују пред свим европским земљама доприносе таквом помаку ка насилним дејствима, као форми превладавања страха. Такође као и ка самоубиству.

Осим тога, наставља научник, у свим земљама постоји проблем неефинасног рада служби психичког здравља. У Европи огроман број људи са психичким проблемима остаје ван видокруга здравствених установа. То је врло сложено питање – како уз потпуно поштовање демократских нрми открити претерано агресивне психички оболеле људе и предузети неке превентивне мере. И највероватније видимо  не појединачне случајеве, већ формиране појаве.

Већина експерата сматра да нажалост, ће број немотивисаних насилних злочина, како их сада називају, расти док се у Европи не побољша укупна економска клима. Оптимизам овакво неодређено чекање ни мало не улива.