На данашњи дан

1395. Краљевић Марко - према оскудним историјским подацима - погинуо је као турски вазал у бици на Ровинама против влашког војводе Мирче. Као најстарији син и наследник краља Вукашина Мрњавчевића, после очеве погибије 1371. у Маричкој бици против Турака, наставио је да влада српским областима око Призрена, Скопља и Прилепа. Поузданих података о његовом животу и владавини готово да нема, али га је епска поезија идеализовала као узор јунаштва, витештва и честитости и као заштитника нејаких.
Он је најпопуларнија личност српских народних песама.


1917. Умро је српски војсковођа војвода Радомир Путник, који се као стратег посебно исказао у балканским ратовима и у Првом светском рату. Био је учесник свих ратова Србије од 1876. до 1916. У два српско-турска рата од 1876. до 1878. командовао је Рудничком бригадом и Ветерничким одредом, јединицама које су се истакле у борбама на Јавору, Кревету, Великом Шиљеговцу, Ђунису, око Пирота и у ослобађању Ниша, Врања и Гњилана. У српско-бугарском рату 1885. био је начелник Штаба Дунавске дивизије, а 1890. постављен је за помоћника начелника Главног генералштаба. Тада је у програм обуке старешина увео решавање тактичких задатака на Вишој школи Војне академије, у којој је предавао тактику и генералштабну службу. Команда над Шумадијском дивизијском облашћу поверена му је 1893, али му је 1895. одузета и 1896. пензионисан је под сумњом да сарађује с Радикалном странком. Реактивиран је 1903. после убиства краља Александра Обреновића и од тада се налази на месту начелника Главног генералштаба као и министра војног 1904, од 1906. до 1908. и 1912. У Првом балканском рату као начелник Штаба Врховне команде знатно је допринео победи српских армија у неочекиваном судару с турском војском у Кумановској, а затим у Битољској бици у октобру и новембру 1912. У Другом балканском рату 1913. правовремено је распоредио и припремио војску, предвидевши бугарски напад, што је било одлучујуће за тријумф у Брегалничкој бици. У Првом светском рату 1914. вештим маневрисањем и груписањем главнине српских снага допринео је сламању надмоћних аустроугарских трупа у Церској и Колубарској бици. Руководио је повлачењем српске војске 1915, осујетивши низом маневара намеру немачке Врховне команде да је у садејству с бугарским и аустроугарским трупама опколи и уништи, али су га претходно савезници - погрешно проценивши ситуацију - онемогућили да офанзивом спречи Бугарску да ступи у рат на страни Централних сила. У току повлачења српске војске тешко је оболео и упућен је у Француску на лечење, где је умро.