Поздрав из резервата: КРАЈ ЈЕДНЕ НАЦИЈЕ

У свој овој изјави, упитно је једино шта рећи када се то тачно десило? А, како више не постојимо, шта нас је, уосталом, брига? Несразмјер између бриге и небриге нас је и дотјерао до овдје гдје смо сада, дакле у .

Текст и фото: Дани(ј)ел Симић

Можда је на, први поглед, противурјечно објавити непостојање нечему што је чврсто у вашим рукама, али ово што управо читате, не постоји!

На ширем простору гдје је некада обитавала србска нација, изгубљено је из вида да је европски национализам идеологија удружена превасходно око једног језика, а не генетичка категорија.

На тај начин, овај облик удруживања је изгубио своју сврху и нација се удробила у неколико неуобличених социјалних институција, најприближније одређеним као “информатичке племенске заједнице”.

Погрешна је до сада кориштена методологија по којој се некада интегрални србски корпус распао по религиозним напрслинама, чији су центри почивали ван главног бића; и то на: католичке Србе (касније припојене Хрватима) и исламизиране Србе (именоване кроз историју као: Турци, потурице, Срби мухамеданци, хрватско цвијеће, муслимани, Муслимани, балије, и на концу Бошњаци).

Можда не толико погрешна, колико застарјела, мртворођена, и надасве – непотпуна.

Наука и истина

Како након пада Берлинског зида, историја народа бивше СФРЈ иде на верификацију истинитости у Конгрес САД, а не као до тада у Централни комитет КПЈ; таква теза је у најмању руку неурачуљива, за сваког иоле озбиљног аутора који би пожелио да му се књига штампа.

Данас је научно прихватљиво вршити неку врсту опсервација, једино у оквиру онога што је као србска нација дефинисано Дејтонским споразумом.

Са науком, и научном истином, ова ствар није никада ни имала везе. Нешто би условно могло бити научно, једино ако се остварује у оквиру једне нације, или се бави неком облашћу која није превасходно везана за национална, односно друштвена питања. Напримјер: математика, хемија, биологија; а никако: историја, лингвистика, естетика, итд.

Као што је речено, једино је спорно када се ишчезавање, односно распад, десио. Одговор на ово питање мора се дати прије именовања фракционих дестилата, јер у великој мјери од тога и зависи.

Кад смо нестали?

Разнородност понуђених одговора је једина могућа, из простог разлога што се дезинтеграција једне нације одвија у више равни: културним, језичким, идеолошким и политичким.

Да ли се то десило Бечким споразумом 1850. када је србски језик ијекавског изговора узет за заједнички наддијалекат Срба и Хрвата? 1918. када је сваки трећи становник Краљевине Србије погинуо за Краљевину Југославију? 1941. оснивањем НДХ и концлогора Јасеновац, уз садејство нацистичке Њемачке и фашистичке Италије? 29.11.1943. засједањем у Јајцу, када је србска антифашистичка борба крунисана дијељењем нације у пет република и двије аутономне покрајине, те свргавањем српске краљевске породице?

1948. чистком србских комунистичких кадрова интернирањем на Голи оток? Уставом из 1974., када су републике постале државе? 1992. коначним распадом СФРЈ, и почетком идиотизма западноевропске и америчке марионете, Слободана Милошевића? 1995. и 1999. утјеривањем мира; окупацијом Босне и Косова?

По свему судећи, врхунац ће се десити монтираним суђењима у Хагу; и оцјепљењем још једне (поморске) српске државе. Сви ови одговори су истовремено тачни, и недовољни.

Информатичке племенске заједнице

Све у свему, Срба (чак и нас који се тако осјећамо) нема! Оно што је од њих преостало јесу поменуте “информатичке племенске заједнице” (ИПЗ) настањене у Хрватској, Босни, Македонији и Југославији.

Карактеристике ИПЗ, јесу низак степен организованости, комуникације, и свако одсуство везаности за преостале ИПЗ настале од српске нације. Са којим имају непомирљиво супротстављене ставове, или њихове ставове уопше не познају.

Њихово животно опредјељење обликују радио-телевизијске станице које допиру до њихових пријемника, и само од њиховог става зависи какво ће бити регионално јавно мњење. Уз то обавезно иде и веома низак ниво културног живота, који се упражњава највише конзумирањем продуката из, условно, стране средине.

Неприсуство одговарајућих национал-кохезионих институција, рађа још примитивније регионализме, који својим потпуно неодговарајућим системима вриједности ситне и саме ИПЗ.

Од нације су преостали сљедећи ИПЗ-атавизми:

1. Престрављени Геријатријски Книњанин

Већином старије особе, у непрестаном страху за голи живот, немоћне да остваре било шта од загарантованих људских права.

Разбацани диљем западног дијела покојне РСК, принуђени да се боре за животни простор са млађим и агресивнијим Хрватима из средње Босне. Нешто као хуманизирани лососи, намјерни да умру тамо гдје су се родили (без потомства, наравно).

2. Потуљени Барањац-Вуковарац

Заједница настала тако што су Срби одлучили да не побјегну. Обесправљени дио пучанства на којим се тестирају права националних мањина, тако што им се допусти да отворе школе “на србском језику”, добију ћирилично-латиничне табле на улазу у своја мјеста, и извјесе националне заставе; па им то послије укину.

Равничарски мирољубиви, не могу чудом да се начуде, откуда да су наједном постали национална мањина у сопственој држави.

3. Бенсединима Товљени Републикосрбијанац

Прилично нехомогена цјелина, коју сједињује једино да своју државу не могу дозвати без ознаке уређења, слажући се да се држава у којој живе Срби може звати само (Србија) Босна.

Невични по питању правне проблематике, увијек буду насамарени за Брчко-два, пуштајући да други тумаче Дејтонски споразум како њима одговара. Задешени ту већим умијећем, бројем становника, и одлучноћу да избјегну судбину Книнске крајине.

Дијеле се на најмање четири подгрупе: Усољене Бањалучане, Бијељинско-Подрињске Шверцере, Паљанске Абдикационисте и Херцеговачке Традиционалисте. Рок трајања ограничен.

4. Флегматични Београђанин

Настањен у подручју до којег допиру линије градског саобраћаја. Незаинтересован за било каква геополитичка превирања уколико је себи обезбједио стамбену јединицу “у кругу двојке”.

Киван је на избјеглице које су све поквариле, вјежба гађање пикадом на слици Слободана Милошевића, и кадар је да убије за доживотну вожњу таксијем. Зна све о Сребреници и Сарајеву, а никада није чуо за покољ у Кравицама, Добровољачкој улици, или за “Тузланску колону”.

Сања да се пробуди у главном граду СФРЈ.

5. Пипави Војвођански Аутономаш

Потомак Светозара Милетића, намјеран да објасни како жели једино финансијску аутономију, али му нико други не вјерује (ко се на млијеко опече и у јогурт дува).

Србска Атина дефинитивно није Србско Сарајево, али се највише истакла у финансијској помоћи некадашњим западним Србима.

6. Разгоропађени Шумадинац

Одлучан да покаже сваком ко му нападне на народ, али њих, ето, нико није напао. Највише га нервира што Србија ове посљедње ратове није водила, јер би он сигурно учествовао.

Морава и даље тече кроз Србију, и то је оно што је битно.

7. Скрајнути и Необавјештени Јужносрбијанац

Тек однедавно забављен границама србског етничког простора. Бојажљиво зуре ка Косову, одустајући од утврђивања броја падежа и сјећајући се донедавних шопинг тура у Софију.

8. Гетоизирани Косовар

Злостављане групе некадашњих Срба, уторене око србских средњевјековних манастира. Сцене из израелско-палестинских сукоба, са телевизије су им се преселиле испред куће.

Они тврде да им је само мало теже него што је то било 1945.-1989. Знају да им неће бити боље, и да због њих нико неће отићи у Хаг. Камо ли бити осуђен.

9. Патријархални Србоцрногорац

Ријешен да сачува једину непокорену српску државу, у заједници виртуалних србских држава. Настањен у Црној Гори и Рашкој области. Изузетно везан за историјско наслијеђе, гусле и мобилни телефон.

10. Жабароидни Монтенегрин

Заснован на тези да Његош, владика Данило, и књаз Никола, нијесу били урачуњљиви када су тврдили да су Срби. То што је Мило постао предсједник залажући се за Југославију без Милошевића, такође је рекао у тренуцима неурачуњљивости. Без зазора реже грану на којој сједи, јер са ње пада право у Јадран лигу.

Гласачко тијело које треба да спасе Ђукановића Слобине судбине, будући да је тражен у сусједној Италији као главни мафијашки кум у шверцу цигарета и оружја.

Уопште им не смета, чак се и поносе чињеницом да пацови бјеже са брода који тоне.

11. Избјеглица Гдје Год Да Је

Особе које су из било којег разлога изгубиле завичај, расијане преко цијеле Земљине коре. И поред све своје жеље да се прилагоде средини, из разнородних разлога ипак не успијевају, тако да творе посебну ИПЗ.

Карактерише их да на питање “Одакле си?” одговарају именом града или земље одакле су протјерани. Изговоре ли име мјеста гдје тренутно живе, надопуњују га објашњењем гдје су провели већи дио живота.

Пролазе фазе од набрајања шта су све оставили, и тражењења кривца за своју судбину, до потмулог жала за силованом прошлошћу. Најчешће немају снаге да се зову било како.

12. Листа За Одстрел

Најмалобројнија ИПЗ, са једном јединственом жељом: да се спасу холандске инквизиције.

Бивше политичко и војно руководство, које је вјеровало, или се правило да вјерује у свијетлу будућност данас непостојеће нације.

Уцјењују их тајно, али их спаљују јавно.

Једини проблем је што је један добар дио њих, одговоран прије свега пред својим народом, а други, већи дио, тај исти народ доживљава као хероје отпора геноциду.

Како сад више нема нације коју су бранили, тако се претпоставља да не треба да буде ни њих. Познају се по томе што се буне када судија даје голове; а судија, сви знамо, никада не мијења одлуку.

***

ИПЗ не мора нужно зависити од регионалне припадности, већ се неки нарочити облици, попут секти, могу срести преко цијелог нареченог ареала.

Њихово опредјељење је дубоко идеолошке природе, тако да се њихови ставови ни по коју цијену не могу довести на минимум заједничких интереса. Припадници оваквог облика ИПЗ се труде да буду независни од средине у којој се налазе, и гаје изразиту вјеру у космичку исправност својих ставова, који ће једнога дана постати званична идеологија читаве планете. Може се рећи да су они нешто као религиозни покрети, са већом или мањом заступљеношћу унутар регионалних ИПЗ.

Најистакнутије међу њима су:

1. Југоносталгични помиритељ

Припадници ове ИПЗ су далеко најбројнији, и по правилу најчешће лоцирани источно од Дрине. Полазе од тезе “да смо сви једнако криви” и живе у нади да је већина становништва у другим републикама истог мишљења, али да због “политичара”, не могу да то и искажу.

Своју земљу називају “Ови Наши Простори”, а протекли историјски период, за разлику од другорепубличких истомишљеника, не зову “најезда барбара са Истока” или “напади агресора с брда” – већ просто: “овај ужас који нас је све задесио”.

Поред “националистичких вођа”, за распад СФРЈ криве и “велике силе које су нас опет завадиле зарад својих интереса”. Искрено вјерују у побједу опште правде садржане у високом стандарду.

Посебно ватрени јесу малољетни и нетом пунољетни припадници, који су у вријеме распада СФРЈ ишли, или уопште нијесу ишли у основну школу. Упињу се доказујући како у својој ужој или широј породици имају припадника друге националности, те да они, природно, не могу бити против заједнице са њима. Чак и ако су поменути против ње.

2. Људскоправни инквизитор

Налази се на свим територијама, са посебним нагласком на источни дио. Њихова поставка је да су сви одреда месије, које треба да просвијетле заглупљени народ, и уведу га у “породицу цивилизованих нација”. Најлакши начин да се то учини, јесте да се подржава све што се одлучи у западним метрополама.

Систематично трагају за ратним злочинцима, налазећи их само у оквиру своје некадашње нације. Образложење за то налазе у изреци да: “прво треба да изваде кашикицу за сладолед из свога ока, па онда пакет петарди из ока брата својега”.

Специјализовани су за учешће у трибинама на којима се људима без телевизора у кући, објашњава погубан утицај интернет порнографије на њихову дјецу. Организација тих трибина, традиционално, кошта колико и збир мјесечних плата просвећиваних. (Привредни препород је једино могућ ако се истрјебе “народњаци”).

3. Свесрбски ујединитељ

ИПЗ чија је мисаона концепција била у протеклој деценији на нивоу националног програма, да би се свела на тешко угрожену врсту. Највише их је тамо, гдје је бившим Србима најтеже.

Своје паћеничке животе проводе указујући на чињенице из српске древне и недавне прошлости, за које сви који гледају Си- Ен-Ен знају да се нијесу ни десиле.

Питају глупости типа: “Зашто Хрватска није бомбардована, када је мимо повеље УН изгнала и побила стотине хиљада некадашњих Срба?” Исцрпљују се паралелама Курди-Шиптари, сјеверноамерички Индијанци-Јасеновац, Хирошима-Нагасаки-Београд, Вијетнам-Фокланди-БиХ, и сличним неспојивостима.

Изложени сталним прогонима, у великом броју западају у православни мистицизам, налазећи у бившој СПЦ једино уточиште. Нешто као Гетоизирани Косовар у духовном смислу.

4. Анационални квазипрагматичар

Сложиће се са свима наведеним, само ако му довољно плате. Има га свугдје гдје има довољно новца, најчешће у међународним хуманитарним организацијама. У Србској и Косову творе посебну касту, нешто као колаборационистичка аристократија.

Њихове плате су неопорезоване, и вишеструко веће од њихових суграђана који раде далеко мукотрпније послове. У податку да национална економија почива на страним донацијама, не виде ништа саблажњиво. Бога моле да се страна доминација никада не оконча; али ако и одлуче да оду, да на њиховом авиону буде мјеста и за њих.

***

Ова типологија, као уосталом и све друге, није никада сасвим прецизна, али барем донекле осликава геоетничку ситуацију, након нестанка српске нације.

Можда је ово и природна посљедица нагињања ка Мегалополису? Данас када је један произвођач прешећерене сода-воде (нпр. Кока-Кола), моћнији од неких суверених држава (нпр. БиХ), будући да има флашираног амбасадора у свим земљама свијета, чему уопште национална идеологизација?

Хазари, Срби, Астеци и Инке

Међутим, сви ми (Хазари, Срби, Астеци и Инке), знамо да се свјетска економија заснива на принципу: једном не сване, док другом не омркне.

Енглески народњак, Елтон Џон, има мјесечне издатке за цвијеће, довољне за тамошњу четворочлану породицу у години дана. Тој четверочланој породици, надаље, не пада на памет да се одрекне једног од својих аутомобила, да би неко трбушасто централноафричко црнче остало живо.

Уједињене нације су глобални парламент у којем НАТО има најјачу посланичку групу. Што значи да су људска права лаж за опијање слабијих. Једна и по милијарда људи на Земљи, нема ни најосновније услове за живот, нити било какву могућност образовања, те је био ред да нација која периодично убија цареве (што туђе, што своје) коначно нестане у тој вишезнаменкастој бројци.

Не може се некажњено понашати као да имаш атомску бомбу у задњем џепу фармерки; а немаш. Сад смо ми (који не постојимо) у бурету.

Највјероватније ће једна од наречених ИПЗ, на темељима своје идеологије основати нову нацију; остављајући остале да се приклоне или умру.

Оно што је српску нацију могло спасити док је још постојала, била би можда једино телевизијска станица која се види и уређује у свим њеним крајевима. Сада је све готово, а велику одговорност сносе понајвише њени припадници сами.

Уосталом уздати се у слогу те нације, било је исто што и гледати америчке ратне филмове из осамдесетих, и навијати за Русе.

Не знам вама, али мени је послије овога лакше. Збогом.

-----------

НАПОМЕНА:

Прва објава овог есеја збила се у штампаном часопису Бука, 2001. године, када су неки дијелови текста намјерно изостављени. Сада, за 20 година државности Републике Српске, у могућности смо да текст донесемо у цјелости, без цензуре, како је и написан. Сад постоји Фронтал.