Епско-лирска изатканица

Прије равно двадесет година, пишући у поводу Војводићеве антологије српских пјесама о Косову "Жертвено поље Косово", записао сам да пјевање о Косову представља велико трагање за примарним криком народа, што одговара првом плачу дјетета.
Косовски јунаци пјевани су као мјера за оне које Српкиње још рађале нису, акоји се стољећима чекају. Све што смо изгубили у Боју на Косову спасили смо у пјесмама о Боју на Косову. Све што смо касније чинили за своје опстајање у историји чинили смо мишљу о Косову. А мислили смо по пјесмама. Косово нам је било мјера народа, вјекова, слободе и историје. Оно нам је главна мјера времена. Цијелом свијету је - прије и послије наше ере - а нама - прије и послије Косова.
Док су другим народима биће дефинисали филозофи, код Срба су то учинили пјесници.
У српском пјесништву пјевање о Косову је прва естетска мјера - еталон такорећи. Онај наш пјесник који не запјева о косовској судбини Срба и није српски пјесник.
И у том смислу, уз пјевање које је прве врсте, какво његово јесте у свим збиркама, Момир Војводић је најсрпскији савремени српски пјесник. Он својим пјесмама о Косову намирује и своју и народну судбину. Ниједну лаку - ниједну извјесну. А Момирова судбина је српска судбина. Прикован је за Проклетије, по његовом поју "српски Арарат". Његову косовску судбину обиљежиле су, не случајно, три топонима.
Рођен је у Поношевцу, у Метохији, пред Други свјетски рат. Из Понешевца је4 понешен, у бјежању, изгону, преко Проклетија, родном мјесту, неповратно, да би на или испод Проклетија стасао у Морачи и да му се све у животу под Морачом.
"Божурова царство" је четврта свеска Војводићеве косовске пјеваније, након "Жертвеног поља", "Ребра Проклетија" и "Изласка Чарнојевића". "Божурова царство" је четврти крак Часног крста Видовданског, кога у српском пјесништву носи више деценија косовски поет, потписујући се и четвртим оцилом око њега.
Оне покушаје да се српске народне пјесме о Косову сложе у један еп, Момир Војводић је превазишао испјевавши свој еп о Жертвеном пољу. А сва четири тома косовске пјеваније могли би мирне душе назвати "Момиријада" - Момир и јада косовска, којом он намирује душу и подиже своју Косовску цркву, с четири ступа, на српском пјесничком небу.
Био сам чести свједок велике љубави за поезију Момира Војводића, професора Рашка Димитријевића, коме је свјетска књижевност била на врху језика, коју је величанствено исповиједао. Професор Димитријевић је прије три деценије сматрао да ће млађани Момир Војводић бити један од најкарактернијих српских пјесника. Ако онда и нисмо схватили шта је професор предосјећао, сада видимо да се професорово предосјећање остварило.
Зато ово свједочанство и стављам у биљешку уз ову Војводићеву књугу која потпуно остварује пророштво и очекивања нашег професора Рашка Димитријевића.