Америка хоће и јужни антиракетни штит

У Букурешту је одржан један - и за Србију крајње важан - „црноморски“ скуп под називом „Трансатлантске аспирације за црноморски регион“. Организатор скупа био је „Немачки Маршалов фонд Сједињених Држава“ (German Marshall Fund of the United States - GMF).

За Србију је посебно занимљиво што је овај „регионални“ трансатлантски скуп своје активности везао и за пројекат свог планетарног антиракетног штита који САД намеравају да прошире и на Чешку и Пољску.

Обраћајући се колегама, румунски амбасадор при НАТО Сорин Дукару са забринутошћу је приметио да се планирани (и веома контроверзни) амерички антиракетни штит „не бави“ питањем војних база у региону, без обзира на то што САД већ увелико користе четири румунске и три бугарске базе. Нагласио је да му смета што се тај ПРО-кишобран прави искључиво због иранских ракета са дугим дометом, које уопште нису претња Румунији.

Меланескуова открића

- Поставља се питање ‘комплементирања’ тог америчког пројекта са још једним НАТО пројектом одбране непокривеног југоисточног крила алијансе од пројектила кратког и средњег домета. Овај пројекат, који би под амерички противракетни кишобран ставио земље као што су Турска, Грчка, Бугарска, Румунија, јужна Италија, па чак, у будућности, и Хрватску, тренутно се разматра унутар НАТО - открио је Дукару агенцији Ромпрес. Он при том није разјаснио како је то Хрватска повезана за будућим црноморским антиракетним штитом за разлику од, рецимо, Албаније која је такође чланица Партнерства за мир, или пак Црне Горе.

Неколико дана касније, Дукаруову изјаву је потврдио и румунски министар одбране Теодор Меланеску који је за интернет-лист „Зиуа“ изјавио да „НАТО развија основни концепт за почетак истраживања о ‘додацима’ које би требало повезати са америчким противракетним штитом. То би се, према његовим речима, осигурало „уз помоћ једног НАТО система који би објединио ресурсе САД и још неких држава“.

Меланеску је проценио да ће стручњаци о црноморском антиракетном штиту „вероватно постићи консензус“ до НАТО самита у Букурешту 2008. године. Амбиција је, како је прецизирао, да алијанса о овом питању донесе одлуку „уважавајући принцип солидарности“ својих чланова.
Одмах после ове изјаве, 29. октобра, уследила је посета генералног секретара НАТО Јапа де Хопа Схефера Румунији.

Оправдање за нову иницијативу НАТО нађено је - као и у случају планова САД у Пољској и Чешкој - у „иранској опасности“. У ракетним системима са пројектилима типа „шахаб 3“. Дошло је чак и до мале добро темпиране хистерије. Чланак у Зиуа има наслов: „Румунија као мета“, упркос томе што Иран никада није претио бомбардовањем Румуније. Да све буде још симптоматичније, други румунски лист Романија либера пренео је отворене изјаве Владимира Сокора, аналитичара родом из Букурешта који ради за америчку Џејмстаун фондацију, да је „Русија права претња и Румунији и Европској унији“.

Иначе, НАТО је у Медитерану присутан и преко операције „Активни подухват“ (Active Endeavour) која је стартовала 4. октобра 2001. године. Формални претекст јој је била „борба против тероризма“ непосредно после терористичких удара у САД. То је била прва војна операција пошто су САД објавиле да су нападнуте и активирале НАТО позивајући се на члан 5 Атлантске повеље.

Од 2004. године НАТО планира да операцију прошири и на Црно море, али се то није догодило због противљења Русије која од 2006. са једним бродом учествује у операцији „Активни подухват“. Иако му то већ компликује односе са Москвом, НАТО не скрива своје амбиције на Црном мору.

Штит у Румунији?

Русија је, међутим, на прошлом самиту Савета НАТО-Русија категорично одбацила захтев алијансе да патролира Црним морем.
Како би био постављен и где би био инсталиран „допунски“ црноморски антиракетни штита?
С обзиром на то да оружане снаге САД већ користе базе у Румунији и Бугарској, могло би се закључити да НАТО планира да инсталира антиракете и радаре на територији ових нових НАТО чланица. Међутим, изгледа да САД, као главна поморска сила, имају друге идеје и приоритете. По свој прилици је у изгледу поморски радарски систем који би ове базе у региону користио за логистичку подршку. А где ће бити инсталиране антиракете - потпуна је непознаница.
Јер, још октобра 2003. године, Сидни Е. Дин, председник и уреднички директор фирме која објављује часопис Пентагон бриф, трансатлантик јуро-америкен мултимедија, за Центар за источноевропске студије у Софији, написао је једну анализу у којој се разматра могућа стратегија америчког црноморског ПРО-штита.

Реч је била о поморском систему Иџис (АЕГИС) са новим пројектилима типа СМ-3 за висинско пресретање пројектила кратког и средњег домета који развија компанија „Рејтеон“ - творац ракете „томахавк“ и контролор нашег цивилног ваздушног саобраћаја. Након што је систем био успешно тестиран по трећи пут новембра 2002, извршни директор „Рејтеона“ Едвард Мијаширо је изјавио следеће: „Успех овог теста показује да поморска одбрана пројектилима на излазећем броду са великобрзинским навођеним пројектилима може заштити широке регије, реда величине 500.000 квадратних миља (или око 1,3 милиона квадратних километара), што је готово два пута веће од државе Тексас“.
Проста математика показује да би овакав пловећи систем покривао територију од око 400 миља или мало мање од 650 километара, што би значило да би његови радари - уколико би се платформа налазила у Црном мору - покривали готово читаву Украјину и руску територију до Волгограда и Астрагана. У колико би била нешто јужније, рецимо „испред“ Варне - „видели“ би и целу Србију, а и наша територија би била под кишобраном антиракета инсталираних било у Румунији било у Бугарској.

Из хрватских вода, штит би преко целе Мађарске „добацивао“ чак до словачке границе са Украјином и Пољском. Из словеначких вода би „видео“ и Берлин.
У случају да се пловеће платформе истовремено налазе и у Црном мору и на Јадрану, читаво Балканско полуострво би било „покривено“. Тада би се поставило питање највеће америчке војне базе у региону - код Урошевца.

ОПТИЧКИ КАБЛОВИ ИСПОД ЦРНОГ МОРА

Колико је битка за стратешку контролу Црног мора у јеку илуструје и битка за телекомуникационе магистрале у региону. Наиме, америчка фирма Тајко (Тucо) гради супермодерни оптички фибер-кабл испод Црног мора који ће повезивати бугарску луку Варна и грузијску луку Поти. Кабл ће бити дугачак 1.100 километара и предвиђено је да преноси количину информација реда величине 1,4 терабита.
Са друге стране, једини познати подводни каблови на Јадрану су електрични каблови које је положила циришка мултинационална фирма АББ (Asea Braun Boveri) ради боље електрификације хрватских острва. Иста фирма је увела и електричне каблове који повезују Грчку и јужну Италију дном Јадрана.

МУКЕ У ЧЕШКОЈ

Опозиција инсталирању америчких радара у Чешкој Републици је велика, нарочито на локалном нивоу. Због свега овога је чешка влада недавно одлучила да за потребе „убеђивања“ јавности ангажује једну од најпознатијих регионалних маркетиншких агенција са седиштем у Прагу АМИ комјуникејшнс (AMI COMMUNICATIONS) која, ето случајности, своје највеће иностране канцеларије има у Румунији и Бугарској.
АМИ је, између осталог, грађане Чешке са истим жаром убеђивао да треба да купују „кока-колу“, шампањце „Дом Перињан“ и виски „грантс“. А и да треба да возе „Фордова“ возила.

МОЋНИ ФИНАНСИЈЕРИ ГМФ

Да је Немачки Маршалов фонд озбиљна организација сведочи и податак да је у борду седео и садашњи председник Светске банке Роберт Брус Зелик, који је уједно и „професор националне безбедности“ на Морнаричкој академији САД. Однедавно, за ГМФ, у својству стручњака за „специјално праводуђе“, ради и дојучерашњни амерички амбасадор у Београду Мајкл Полт.
Иначе, главни финансијери ГМФ-а су Агенција за међународни развој САД (УСАИД), Фондација Чарлс Стјуарт Мот, а за црноморске пројекте се наводи и румунска влада. Маршалов фонд се на свом веб-сајту похвалио да за овај црноморски пројекат има на располагању преко 30 милиона долара које планира да „растегне“ у наредних десет година.