Словени су староседеоци Балкана II

2.       Средњевековне хрватске границе на Цетини

Друга ''истина'', намењена будућим историчарима и творцима хрватске државе је она о распростирању хрватских племена до реке Цетине у Далмацији и у Панонији. И мада је само део данашње Западне Славоније био у Хрватској, пре пада под Мађаре, наши историчари, кад пишу о Хрватској краља Томислава, чине то уопштено. Тиме се стиче утисак да је реч о територији од Загорја до Дунава. Једноставно, користе само израз – Панонија, без ближег географског одређења колики је њен простор припадао Томислављевој Хрватској. Овакав тон о значају хрватског народа и његове средњевековне државе вуче корене из Главе 31. Порфирогенитовог Списа о народима.

Ево тог текста:
Од Хрвата који су дошли у Далмацију, одвоји се један део и завлада Илириком и Панонијом. И ови су имали независног архонта, који је на разне стране слао посланства а пријатељска само архонту Хрватске. Известан број година и Хрвати у Далмацији покораваху се Францима, као и раније у својој земљи; Франци према њима беху толико окрутни да су одојчад Хрвата убијали и бацали псима. Не могавши то од Франака да подносе Хрвати се одметну од њих, побивши њихове намеснике...Отада оставши независни и самостални, затражише свето крштење из Рима и епископи беху послати и покрстише их за Порина архонта њиховог. Беше подељена њихова земља у једанаест жупанија, наиме Ливно, Цетина, Имотски, Плива, Песента, Приморје, Брибир, Нона, Книн, Сидрага, Нин; и њихов бан држи под влашћу Крбаву, Лику и Гацку...Од реке Цетине, почиње земља Хрватска и пружа се према Приморју до граница Истре, односно до града Лабина и с брдске стране у извесној мери пружа се и даље од провинције Истре, а према Цетини и Ливну граничи се са Србијом.
 
Оваквом опису цара Порфирогенита, нису подлегли британски историчари и картографи, па су у политичкој мапи Европе из 814. године (време о којем пише и цар Порфирогенит), хрватска племена сместили само на део подручја данашње Хрватске – од Ријеке до Загорја, с границом на левој обали реке Купе. Британски историчари су остале земље: Лику, Далмацију, Кордун, Банију, Славонију, Херцеговину, Босну, Црну Гору, Албанију, Србију, Македонију, унутрашњост северне Грчке и острво Пелопонез означили заједничким именом: Србија.
 
Мада професор Новаковић није користио ове британске карте кад је истраживао распрострањеност Срба на Балкану у 9. столећу, и он је закључио да су они тада насељавали области на десној обали Купе. Овај податак је драгоцен, јер се њиме руши укорењено мишљење о турском прогону Хрвата из српских крајина и Далмације, па досељавању тамо Срба у 15. и 16. столећу. Стара документа ово демантују, јер пружају податке о српском становништву у овим крајевима 600 година пре турских освајања на западу Балкана. Један од тих докумената је Ајнхардов летопис, у којем се описује словенска (српска) побуна, под вођством кнеза Људевита, у Панонији против франачке власти. На основу њега проф. Новаковић закључује:
Што се тиче простора на којем су се могли налазити Срби, међу које је отишао Људевит, једино што се засад може рећи јесте да се део њиховог подручја морао тада налазити уз саму границу Људевитове Паноније и то, највероватније, од Сиска према југу или југоистоку. Кад будемо касније разматрали и друге старе податке, Порфирогенитове и Дукљанинове, видећом да су се Ајнхардови Срби могли заиста налазити негде надомак Уне. Опредељујући се за овакво мишљење, не теба изгубити из вида да Ајнахрд зна како се прича да су Срби у његово време, а свакако и пре, држали (настањивали) велики део Далмације. Кад овом додамо да је Људевит убио једног од српских кнезова и да он говори о Србима као о народу, чини се да са још већим правом можемо рећи да је сасвим могуће да у велики део Далмације можемо укључити и поречје Уне, утолико пре што читав Ајнхардов опис Људевитовог ратовања с Борном и његов сукоб са српским кнезом упућује готово једино на подручје од Козаре до Грмеча, преко Уне, до Купе''.
 

3.       Надлежност Римокатоличке цркве над Хрватском

Колико је српских интелектуалаца: историчара, писаца, филолога, књижевних критичара, политиколога... писало о хрватској држави, народу, култури, језику..., огрешивши се и о науку, и о истину, да би хрватско учешће у европској историји приказали што значајнијим? Помагали су хрватским историчарима да кривотворе да су данашње земље Републике Хрватске увек биле с католичким становништвом. Католичанством на «хрватској земљи» се тумачи припадност Хрвата западноевропској цивилизацији, а не бизантиској (грчкој, или православној), у коју Хрвати смештају само Србе.
 
Везивање Хрвата за хришћански центар у Риму, налазимо већ код Порфирогенита, што је очигледан знак да је то неко подметнуо овом византијском цару, јер би он морао да се залаже за јурисдикцију цариградског центра над хришћанима, а не римског. Јер, иако још није било раскола у Хришћанској цркви и тад се (у 7. столећу и у Порфирогенитовом дестом) назирало неслагање Цариграда и Рима – посебно зато што су били центри у две различите империје. Погледајмо тај део у Спису о народима:
Цар Ираклије, пославши и из Рима довевши свештенике и од њих произвевши архиепископа и епископа и презвитере и ђаконе, покрсти Хрвате...Ови покрштени Хрвати неће да ратују против страних земаља, изван своје земље. Јер добили су неко пророштво и заповест од римског папе, који је за Ираклија цара Ромеја послао свештенике и њих покрстио. Наиме, ови Хрвати после свога покрштавања дадну својеручно потписану обавезу, под чврстом и непоколебљивом заклетвом у Светог Петра Апостола, да никада неће провалити у туђу земљу и ратовати, већ да ће радије живети у миру са свима који то желе, примивши од истог римског папе овај благослов: ако неки други пагани пођу против земље ових Хрвата и зарате, нека за њих (Хрвате) ратује бог Хрвата и штити их и победу им донесе Петар Христов ученик.
 
Само по изразу ''Бог Хрвата'', видимо како је ширено у хрватском народу и у интелигенцији много од онога што је у Порфирогенитовим списима – јер ''Бог Хрвата'' је много спомињан у време Другог светског рата, кад је у Хрватској обављен замашан покољ Срба.
Да је наша претпоставка о подметању Порфирогениту хрватске верске везе с Римом тачна, посведочиће историјски извори о православном становништву средњевековне Хрватске – пре хрватског пораза од Мађара 1.097. године.
 
Почећемо с православним становништвом Истре, тако удаљене од Дрине, за коју хрватски историчари кажу да је била граница Истока и Запада; католичанства и православља. Овај податак ће изненадити (уклањан је из историјске литературе у обе Југославије). Сведочи да су Истрани исповедали православну религију све до почетка 17. столећа. Ово је превише за поимање просечно обавештених Срба и Хрвата, јер се у хрватској историографији (коју српски историчари нису радо оспоравали), како смо рекли, граница између православља и католичанства смешта на реку Дрину. Ни сами Истрани не верују да су им, не тако давни, преци били православне вероисповести. Можда зато Хрвати (да би прикрили истину) присутне православце у Истри повезују с некаквим давним досељавањем Црногораца. Мада је, додуше, могло бити досељавање српских породица из Црне Горе у Истру, али треба занати да су они затицали у новој постојбини православне староседеоце – који су се, како смо рекли, осећали Србима. Погледајмо о тим истарским Србима текст једног документа из 17. столећа. Писан је руком загребачког епископа (бискупа) Бенедикта Винковића. Писмо је адресирано вишим достојанственицима Римокатоличке цркве:
Узвишена и многопоштована Господо, моји предусретљиви Заштитници, желим Вам од Бога здравље, срећу, довека.
 
Блажене успомене Фердинанд Други, Цар Римљана, као Краљ Угарске и Славонје, установио је, без знања многопоштованог Фрање Ердељског – тадашњег бискупа загребачког, не тражећи савета од надбискупа Колаче, ни од његовог миторполита, истовремено духовног примата Угарске, нову епископију у Краљевству Славонији, за становништво грчке вее, схизматике, који се држе грчких заблуда, то је дотичну епископију поверио извесном Србину, василијанском монаху, по имену Максим Петровић...Он се, зајдено са свештенством и народом којем је на челу, све до данас држи грчке схизме, те и сам, као његови свештеници и павства, задржава тешке заблуде против истините вере... Најпре би требало да Срби, одбацивиши заблуде и очистивши се од истих, остану у свом обреду. А кад би се оканили заблуда и схизме и кад би упознали Божију службу, помало би могли да се ослобађају и грчког обреда. Тако је учињено у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској, где су Срби, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, до сада су задржали римске обреде, које су примили и себе више не називају Србима, него Хрватима.
У Загребу, 3. 2. 1639, у Господу покорни капелан наших Узвишених Господстава, Бенегдит Винковић, изабрани епископ загребачки.
 
Аустрија је ове хрватске мере одобравала и помагала.
Хрвати су од Аустрије стално тражили да њиховој локалној управи буду потчињени Срби у Војној Крајини, јер су, наводно, на хрватској земљи. Због тога су Срби дужни да прихвате и католику религију.
Забележено је да је аустријски цар посведочио оно што смо видели у британским књигама и што је закључио проф. Новаковић – да су Срби староседеоци на подручјима у данашњој Републици Хрватској. Био је то Леополд Други, и он ће одговорити Хрватима 1790:
Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.
 
Да би се Далмацији дао додатни карактер хрватства, др Чубриловић ће написати да је у 11. столећу у њој католичка црква. Знамо да се Рим издвојио из Хришћанске цркве 1054. године, а да, пре тога, није имао надлежности над црквама у Далмацији. И сам др Чубриловић, на више места, сведочи о византијском црквеном утицају, али ће се одлучити да истакне да је у Далмацији црквени живот по ватиканским обрасцима, да би се, вероватно, како то Хрвати прижељкују, посведочило да су се они, још тада, укључили у цивилизацију Западне Европе. То др Чубриловић чини збркано – наводи да се у Далмацији примењују православни обреди, али да су то само неприкладне појаве у Католичкој цркви:
У Сплиту се састао нови сабор да спроведе одлуке римског латеранског синода 1.059. године.Требало је и католичку цркву у Хрватској очистити од разних источних обичаја:женидба свештенства, словенска служба, ношење браде и дуге косе, посвећивање свештеника без знања латинског језика, итд.
 
Само 36 година после овог Сабора, Хрватску ће покорити Угарска, па нема места тврдњама хрватских учењака да је средњевековна хрватска држава била укључена у токове западноевропске цивилизације. Није се то могло десити кад им свештеници нису знали латински, женили су се и били су обрасли у дугу косу и браду. Значи, Хрвати су могли да се приближе западној цивилизацији тек у Угарској, па ако је цивлизацијска предност бити католик, а не православни хришћанин, онда хрватски народ за своју католичку прошлост треба да захвали угарској држави. Никако својој добровољној опредељености, или одлуци својих средњевековних краљева – пре угарске окупације. На то упозорава и др Чубриловић, јер сведочи да се у Далмацији проповед држала или на грчком или на словенском језику – видели смо да свештеници нису знали латински језик:
Крешимир Четврти, одгојен у Венецији, још мање је бранио словенску службу у Хрватској од краља Томислава.
 
А да су нижи племићи, ниже свештенство и народ Далмације остали верни православљу, показује и скори нестанак хрватске државе. Узрок је био Сабор бискупа у Сплиту, јер су га Крешимир Четврти и наследници подржавали и покушавали спровести његове одлуке – противно вољи већине свештенства, народа и племића. Овако то објашњава др Чубриловић:
 
Иако је папа одобрио одлуке Сплитског сабора, ипак их је у Хрватској било врло тешко спровести. Кад су саопштене свештенству и народу, изазвале су велико узбуђење. Забрана словенске службе по црквама, присиљавање свештенства да се раздваја од породица и све већи утицај латинских бискупа, изазвао је отпор у народу. Ниже свештенство, ниже племство и народ били су против реформа Сплитског сабора, краљ, високо племство и свештенство су их помагали. Борба између наорода и латинске странке почела је још за живота Крешимировог и биће главни узрок неслози и нередима међу Хрватима, па и пропасти хрватске државе 1.102. године... Краљева послушност према папској курији и отворено помагање латинског света, изазивало је незадовољство у хрватском народу. Ми немамо података шта се у то време све одигравало у Хрватској, али убиство Димитрија Звонимира на Сабору на Книнском пољу 1.089. најбоље показује докле су се тамо биле распалиле страсти међу странкама.
 
Ако је исповедање католичке вере једног народа неоспорно сведочанство о уласку тог народа у круг културних народа Европе, онда видимо да то становници Хрватске нису могли да учине 1.089. године. Тада су били приврженици православља – и то жестоки, јер су убили и свог краља, заговорника католичанства. Да поновимо, ушли су у тај круг (да занемаримо чињеницу да ли је Запад, тада, био културнији или не од Истока) тек пошто их је тамо увела Угарска – која их је покорила 1.097 – осам година после убиства Димитрија Звонимира на Книнском пољу.
 
 
Порфирогенит против Порфирогенита

Пошто смо видели да се Порфирогенитова сведочења користе за подршку хрватским посезима на српске земље, не можемо се отети утиску да су та сведочења додавана - кад је већ била уобличена стратегија империјалних сила Европе да се на Балкану једна држава с католичким становништвом (Хрватска) супростави држави с православним Србима. Да је ова претпоставка тачна, не упућују нас на то само супротне тврдње о истом догађају у многим главама Списа о народима, него и споменута грешка - кад Порфирогенит описује своју сопствену смрт.
 
Иначе, што се тиче наводног досељавања Словена на Балкан и у Панонију и за шта се упориште тражи код Порфирогенита, наводимо царево кључно сведочење о томе. Одмах ћемо видети да логички није прихватљиво да се на основу тога може прихватити, здраво за готово, појава Словена у седмом столећу, на тако огромном простору – од Цариграда до Милана. Порфирогенит о томе обавештава у Глави 32. Списа о народима:
Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених с оне стране Турске (тј. Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки; њима је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле и они Срби од давнине насељени. Пошто су два брата наследили од оца власт над Србијом, један од њих, преузевши половину народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја; цар Ираклије га прими и као место насељавања даде му у солунској теми Сервију, која отада тај назив носи. Срби на језику ромеја значи робови, па се стога и ропска обућа обично назива сербула, а цербулијани они који јевтину и сримашну обућу носе. Ово име добише Срби, јер постадоше робови цара Ромеја. После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Када су прешли реку Дунав, покају се, и преко стратега који је тада управљао Београдом, јаве цару Ираклију да им додели другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, а те земље опусте од Авара (јер из тошњих земаља, они изгнаше Романе који сада станују Далмацији и драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и беху они потчињени цару Ромеја; цар њих покрсти доневши светенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско вероучење.
 
Не можемо се отети утиску да овај текст, наводно писан у десетом столећу, не одише духом нових времена. Пре свега, због сведочења да ''Србин'' значи ''роб'', што су хрватски шовинисти, у првом реду Анте Старчевић, тако ватрено користили приликом припрема и спровођења покоља над Србима у деветнаестом и двадесетом столећу. И овде се наглашава утицај Римокатоличке цркве (и западне културе – што може бити само конструкција новијег времена), па одједном видимо да су и Срби покрштени од свештеника у Риму, а не од оних у Цариграду. Даље, неодрживе су две тврдње цара Порфирогенита око насељавања Срба у данашњој Херцеговини и Далмацији – једна је да су ова подручја била под влашћу Византије, а друга да је била под влашћу Авара. Ако су тамо владали Авари, онда Ираклије није могао да доноси одлуке да аварску земљу поклони Србима. Још једно указивање да су ови текстови подешени да би се повећао значај Хрвата на Балкану, налазимо у чињеници да Порфирогенит не спомиње име архонта Срба који је ''побегао Ираклију'' (мада су најбројнији Јужни Словени), а код Хрвата наводи имена пет вођа – браће и имена њихових сестара, Туге и Буге!?
 
У овако мало речи, толико противречности и лако уочавање да Порфирогенит учестало наступа против Порфирогенита. То ће учинити и у Глави 49. Списа о народима, јер ће посведочити да Словени много пре Ираклија живе на Балкану и да су моћној Византији отели територије у Грчкој и цео Пелопонез! То пише Порфирогенит овако:
Када је Нићифор држао скиптар Ромеја, ови (тј. Словени) који беху у теми Пелопонез одлуче да се одметну и најпре опустоше и опљачкају куће суседа Грка, поља пред зидинама и почну град опседати, водећи са собом и афричке Сарацене. Пошто је прошло доста времена и у граду почела да се појављује оскудица животних намирница, воде и хране, (грађани) се посаветују и одлуче да ступе у преговоре, добију обећање сигурности и тада да предају град њима. Пошто се стратег тада налазио на крају теме, у тврђави Коринту, очекивали су да ће притећи у помоћ и победити народ Словена, пошто је од архоната претходно био обавештен о њиховом нападу.
 
У Глави 50, Порфирогенит још јасније пише да су Словени били независни од Византије на Пелопонезу, пре времена цара Ираклије и наводног насељавања Словена на Балкан:
Треба знати да су Словени пелопнеске теме у време цара Теофила и његовог сина Михајла, устали и постали самостални, вршећи пљачкања и заробљавања и харања и паљења и крађе.
Француски слависта Френсис Конт, професор на Сорбони, пише да су Словени владали на Пелопонезу од 587. до 805. године – укупно 218 година. Значи, били су независни од Византије 23 године пре него што ће Ираклије ступити на престо у Цариграду, а сигурно је да су на Пелопонезу и одраније – јер су 587. само збацили византијску власт.
 
Ниједан историјски извор није овако противречан као Порфирогенитов Спис о народима. Паживљијим проучавањем, пронашле би се и друге, бројне, недоследности, па је право чудо да је Спис о народима заокупио толику пажњу научника и постао темељни ослонац за тврдњу о досељавању Словена на Балкан у 6. и 7. столећу – уз ситуацију кад и многи историчари (заговорници тог досељавања) одбацују много тога из Порфирогенитових списа.
Нема сумње, да ће научни скуп о Порфирогениту у априлу, у Нишу, бити изузетан допринос новим знањима о Србима (Словенима) у Антици и Средњем веку. За ту сврху, чланови Србословенске академије ће се позвати на десетине писаца Старог, Средњег и Новог века. Они су оставили податке да су Словени пре Византије били познати под разним именима: Трачани, Трибали, Илири, Мези, Сармати, Далматинци...