Архиепископи неимари

Пећка патријаршија - скупина цркава на домаку Пећи, крај ријеке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру, један је од најзначајнијих споменика српске, па и укупне православне прошлости. Од 1924. године до данас сви српски патријарси се устоличују у Пећкој патријаршији. Прецизно вријеме оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. Све указује да је на мјесту гдје је сада Патријаршија још за живота Светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег сједишта српске архиепископије. Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом мјесту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на жичком метоху цркву Светих Апостола. Архиепископ Никодим, са сјеверне стране овог најстаријег храма је подигао цркву светог Димитрија око 1320. године. Деценију касније његов насљедник, архиепископ Данило II, саградио је са јужне стране Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао, са јужне стране, црквицу светог Николе. Испред три главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високи пирг-кулу. У вријеме архиепископа Јоаникија, око 1345. године до тада неживописан храм Светог Димитрија добио је фрескодекорацију. Током 14. вијека су обављене и мање преправке у цркви Св. Апостола па су неки дјелови храма накнадно исликавани.
Након турског освајања српске државе замрла је жива активност у Пећкој патријаршији, тим прије што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом. Обнова црквене организације Срба 1557. године удахнула је нов живот, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, послије преправке, живописана је скоро цијела Данилова припрата. У исто вријеме обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница. Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије - цркве се препокривају оловним плочама, храм Св. Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620-1621. године угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Нешто касније патријарх Пајсије приступа и дјелимичној обнови цркве светих Апостола, па је, тада, 1633-1634. украшен зидним сликама западни дио храма. Средином 17. вијека Пећка патријаршија успоставља везе са руским царством па њени игумани у Русији добијају поклоне, како у новцу тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима.
Већа обнова Пећке патријаршије збила се и у доба патријарха Максима. За кратко вријеме манастирски комплекс је ограђен (1672-1673), живописана је црквица светог Николе (1673-1674), а потом је израђен иконостас за њу (1677). Патријарх Мојсије је тешком муком откупио земљу отету током аустро-турског рата крајем 17. вијека, 1720. године је подигао ограду око манастирских здања, а 1722. црква светих Апостола је добила нови иконостас. Нов иконостас је насликан и у цркви св. Димитрија 1803. године. Урадио га је поп Симеон Лазовић, из Бијелог Поља, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију.
Средином 19. вијека предузимљиви игумани подижу нова здања у манастиру: 1847. у југозападном дијелу порте на јазу обнавља се воденица, а 1850. гради се до ње конак. Око 1863. године израђен је богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обнавља зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим Апостолима. Пећки еснафи са управом манастира 1889. године подижу зид са источне стране порте. Крајем 19. вијека, 1895. гради се репрезентативни конак у сјеверозападном дијелу порте, а 1912. настао је нови зид са јужне стране порте. Током 1931. и 1932. године обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића, који су Пећкој патријаршији дјелимично вратили првобитни изглед. И послије Другог свјетског рата у комплексу Патријаршије изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981. године.

Пљачке Турака

У вријеме аустро-турског рата крајем 17. вијека Турци су два пута опљачкали пећку ризницу. Благо је било сакривено у кубету манастира Грачанице али су га Турци пронашли и однијели 1688. године. Помиње се да је пећко благо било тако велико да га је одвукло девет коња. Оно што је преостало опљачкано је већ наредне године. Наново прикупљене драгоцјености од Турака је 1739. године спасио патријарх Арсеније Шакабента пошто их је пренио у Сремске Карловце али је Пећка патријаршија послије тога још једном опљачкана, 1831. од стране Арслан паше босанског.

Сачуване реликвије

С обзиром на бројне погроме у бурној историји српског народа, у ризници Пећке патријаршије сачуван је зачуђујуће велики број предмета. Библиотека данас броји 113 рукописа. Међу њима посебну вриједност имају Ромулово јеванђеље с краја 14. и почетка 15. вијека, и Диоптра, зборник поучних састава о чувању душе из 15. вијека. Међу иконама значајем се истичу три из 17. вијека - велика икона Светих врачева Кузмана и Дамјана у дуборезном оквиру, житијна икона Светог Ђорђа и житијна икона Светог Јована Претече.