Срби на суђењу тек „колатералне штете”

Загреб - Судском већу пред којим се у Загребу води процес хрватским генералима Адемију и Норцу за почињене ратне злочине у Медачком џепу у јесен 1993. године неће бити лако да утврди пуну истину, а главни проблем је у томе да оцени која су сведочења тих крвавих збивања веродостојна, а која нису. И на јучерашњем суђењу било је разилажења јер је родбина жртава потврђивала да су приликом хрватске војне акције почињени ратни злочини, док су учесници са хрватске стране то негирали или допуштали да је било и неке „колатералне штете”.

Сведок Здравко Владановић, који је у време акције у Медачком џепу био правни саветник начелника Главног штаба ХВ-а Јанка Бобетка, уз детаљне описе односа Бобетка према Адемију и Норцу (Бобетко се хвалио да је он био „мозак” целе операције и да је њен модел „пресликао из операције Масленица”), навео је да су Адеми и Норац „хероји домовинског рата, а све негативно што се догодило само је колатерална штета”.

Исказе су посредством видео-линка дале и две заштићене сведокиње, мајка и ћерка чији је 71-годишњи супруг односно отац убијен у Дивоселу. Обе су потврдиле да је убијени био цивил и бавио се пољопривредом, да је био у цивилној одећи и да никад није носио оружје. Убијен је тупим предметом и пронађен у септичкој јами. Иначе, за све убијене Србе на хрватској страни се тврдило да су били у униформи или на себи имали барем делове униформе.

Супруга убијеног такође је тврдила да у Дивоселу није било наоружаних људи, као и да никада није видела да је неко из тог села пуцао према Госпићу.

Јуче је сведочила у међувремену пензионисана директорка Завода за судску медицину у Ријеци Рената Доби Бабић, која је прегледала лешеве 51 особе (међу којима и пет жена) нађене у Медачком џепу које је затим хрватска страна предала српској. Она је тврдила да су сви мушкарци били у маскирним униформама или деловима униформе, а жене у цивилној одећи, као и да није било никаквих трагова масакрирања. Такође је оповргла да је једна од убијених жена била претходно набијена на колац, што је на суђењу као сведок тврдио тадашњи шеф санитета у Госпићу др Марко Јагетић. „О томе сам први пут прочитала у новинама, и непојмљиво ми је да је др Марко Јагетић навео како је та рана настала за живота, јер никада нисам утврдила да је такве ране уопште било код било које жене”, изјавила је др Доби Бабић. За пет прегледаних убијених жена тврди да су четири имале ране од експлозија, а једна прострелне ране.

Међутим, у њеном исказу су уочене недоследности. Када јој је судија Мрчела предочио извештај у којем је написала да су неки од убијених били цивили, она се исправила и рекла како је већина убијених била у униформи, а не сви како је то тврдила. А што се тиче несрећне Анђелије Јовић, за коју је др Јагетић навео да је пре ликвидације тешко мучена и набијена на колац, а др Рената Доби Бабић то изричито негирала, њен леш није ни предат српској страни у оквиру оних 51 убијених, већ су га хашки истражитељи пронашли неколико година касније у септичкој јами у Госпићком насељу Обрадовић варош. Тамо су, наиме, били измештени и сакривени лешеви убијених Срба да се не би видело да су мучени и масакрирани.