Отворено писмо владике Григорија Високом представника за БиХ

Поштовани,
Обраћам Вам се поводом новонасталих догађаја у нашој Републици, који су потресли не само политичку јавност, него и сав српски народ у Републици Српској и БиХ.

Ријеч је о Вашим најновијим одлукама које се тичу кворума и начина гласања у БиХ, а које су противуставне и директно мајоризују одлуке српских представника у Парламентарној скуштини.

Сматрамо да се овим одлукама руше не само права српских грађана у оба ентитета, него да се доводи у питање и постојање Републике Српске у најскоријој будућности.

Државе постоје да би се бринуле за народ и уређивале живот својих житеља на хуманим и законским основама. Два ентитета у БиХ настала су управо из покушаја да се ратна суревњивост народа на овим просторима поништи правним и легалним измирењем и подјелом унутар бивше југословенске републике. Улога Високог представника није другачије била виђена нити одређена него тако да он буде привремени надзиратељ тамо гдје једни до других живе они који су доскора били у сукобу. Умијеће истанчане дипломатије и политике говори да је у оваквим специфичним условима нужна мудрост и велика промишљеност, како би се на здравом темељу градило државно уређење у Федерацији БиХ и Републици Српској.

Данас је угрожена слобода српског народа у сопственој држави, и зато се оглашавам као његов архијереј, да не би било изневјерeно народно надање.

Уистину, знамо да не треба човјек да очекује овдје на земљи много правде и благостања, да је земаљско за малена царство, и да га зрело осјећање пролазности не везује за оно што се дешава сада и овдје. Но човјек је биће на границама свјетова, дотиче се и једног и другог, прожет је са оба свијета и царства. И у оба му је од Бога дата слобода.

Чувајући сопствену слободу, човјек чува вриједности на којима она почива, јер није у људској природи да буде ропски послушна свима и свакоме.

У крајњој линији, моралан је поступак сачувати се од неслободе, јер тако чуваш и онога ко покушава да ти је одузме и показујеш одговорност за њега. Српски народ је одговоран народ, пред Богом и пред људима, и за себе и за оне који су у његовом окружењу. Не сплеткари и не кује завјере, излази сам пред себе и пред било коју власт јасно и одређено, отворено да чује и да разговара о сложеним приликама, али очекује и да се чује и његова ријеч.

Јасно је да не живимо у временима када је требало смиривати канџијом босанске бегове, нити мирити херцеговачке устанике против турског зулума, слати Омерпашу Латаса или Бењамина Калаја да "свиђају прилике" у Босни. Ова држава није у склопу нити једне друге која би располагала њеним људима и територијама као сопственим, него је уставно и законски подијељена и уједињена, јасно је њено устројство и познати су разлози баш тог и таквог устројства.

Државе настају из историјског слиједа догађаја, имају своје утемељење у идентитету народа који их настањују, у њиховој географској, националној, вјерској сродности. Таква врста настанка није страна ниједној европској земљи. Зашто би била страна нама који живимо овдје и сада,  на територији коју од вајкада настањује српски живаљ заједно са осталим народима?

Цркве и манастири, писане књиге и споменици, археолошки и градитељски трагови, предање и топоними ове земље причају причу о томе. А прича о овој земљи је слојевита и дубока, треба зажељети а онда и научити како да се разумије.

Наш народ памти предање које ова земља носи у својим њедрима, а то је хришћанско предање и Срби имају библијски етос уздања у Бога и силу Његову, по ријечима псалмопјевца Давида: Бог нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше веома. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и премјесте се горе у срца мора. Жеља нам је да сваки наш покрет и поступак буде овим предањем заквашен, достојанствен и мудар, како сада тако и у сваком времену.

И молимо наш народ да се у свим приликама, па и у овој, понаша достојно човјека и лика Божијег, Христовог, у човјеку.

А прилика и неприлика је било и биће их. Но не обликују оне људе него људи њих, и у томе је шанса за ову земљу.

Босна и Херцеговина није, како често кажу, земља смутње и нужности, "вртлог морања времена", тамни вилајет судбине, нити су људи овдје осуђени једни на друге; рекли бисмо радије да су усмјерени једни на друге и треба да буду обрадовани једни другима. И да тако треба да живе и да се понашају.

С поштовањем,
+Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Григорије