„Четници” и „војводе” у Собрању

Скопље - Кад истроше све мотиве за међуетничко вређање, посланици у македонском парламенту, Македонци и Албанци, у причу уводе Србију и њене политичаре. На последњој скупштинској расправи поводом захтева опозиције за смену заменика министра полиције Рефета Елмазија призивани су војводе и четници, комуњаре, Тадић, Милошевић и Шешељ. У тим прозивкама предњаче посланици албанских партија. На поменутој седници, Абдуљади Вејсели, лидер Партије демократског просперитета, која је члан владине коалиције, опозицију је оптужио за сарадњу са српским државним врхом, тврдећи да „на тај начин желе да дестабилизују Македонију и да индиректно спрече планирану независност Косова”.

Узвративши на овакве инсинуације, лидер опозиционе Либерално-демократске партије Андреј Жерновски је, обраћајући се посланику ВМРО НП Валентини Божиновској, рекао да је, покрај Георгиевског и Груевског, добила и трећег војводу, војводу Мандуха Тачија. То је био повод за жучну расправу и неумерене оптужбе и вређања, због којих је седница у више наврата прекидана.

После трећег прекида и консултација шефова посланичких група, који су постигли договор да расправу наставе без вређања, за реч се јавио Мендух Тачи, лидер владајуће Демократске партије Албанаца, рекавши да је изјава Жерновског, да је он вмровски војвода, за њега увреда на међуетничкој основи. Тачи је лидере опозиције, председника Бранка Црвенковског и бившег македонског председника Киру Глигорова назвао „малим четницима” и четничким водницима прве и друге класе.

Он се успут наругао лидерима опозиције тврдећи да не поштују своју земљу и да не знају ко су, после чега је расправа била на ивици инцидента, па је прекинута, а препуцавања између „војвода” и „четника” настављена су у скупштинским ходницима.

Појава да се у македонском парламенту прозивају Србија и њени политичари није новијег датума. Почетком деведесетих година минулог века вмровци су оптуживали Глигорова и ондашњу владу премијера Бранка Црвенковског да су „србокомунисти” и „Милошевићеви послушници”. Касније су те „аргументе” у скупштинским расправама користили албански посланици, који често помињу Србију и њене политичаре. Последње помињање четника, али и председника Бориса Тадића део је свеалбанске пропаганде за независност Косова.