Балет

У данашњем програму рећи ћемо нешто о ономе што се традиционално повезује с Русијом, тачније, са сликом о њој, - о балету.

У овом случају биће речи о људима – и то врло конкретним, чак и више од тога – стваралачким. То је управо онај случај кад се имена могу само набројати: Серж Лифар и Вацлав Нежински, Рудолф Нурејев и Михаил Баришњиков, Галина Уланова и Маја Плисецка, Јекатерина Максимова и Владимир Васиљев. А такође, а можда и пре свега – Станиславски и Немирович-Данченко, Михаил Чехов и Евгеније Вахтангов.

Тему ће наставити директор музеја позоришне и музичке уметности у Петербургу Наталија Метелица.

Руска балетска школа – ако говоримо о академској школи – је, наравно, у многоме формирана на изворима своје француске и данске школе. Међутим, психологичност и душевност које су уопште својствене руској уметности представљају оно по чему се разликују и позоришна и балетска школа. Руски глумац, руски балетан или руска балерина, увек придају извесно психолошко, лично начело. Постоје строги канони академског балета, канони чак и из средине ХХ века, које је створила Агрипина Јаковљевна Ваганова – строго стање извесних поза које прописују држање, однос тела и руке, тела и врата. Ипак, од сваког глумца с којим ради или балетски, или оперски, или драмски педагог, обавезно се захтева погружавање у унутрашњи свет јунака или јунакиње приликом стварања лика. Није случајно руско позориште нашло свој „посебан израз лица“ кад се појавио Станиславски са својом школом психолошког реализма, прозрачном радњом и текстом. И врло је важно то што се сваки пут кад се појављује на сцени руски глумац уживљава у лик, слива се с њим у јединствену целину. За њега је главно да покаже унутрашњи свет јунака у свим нијансама и детаљима. Оштри психологизам је оно чиме се руска национална школа увек одликовала. Касније се појавио Мејерхољд, појавио се Таиров, Вахтангов – то су сасвим друге школе – али ниједан од ових реформатора руског позоришта није заобишао главно зрно: унутрашњи свет лика. Умеће глумца да се раствори у лику је врло карактеристично за нашу глумачку школу. Психолошко позориште није постојало само у Русији. једноставно, оно је у Русији почело врло оштро, попримио је добре, савршене облике. Међутим, то не значи да на свету нема психолошких школа. Михаил Чехов, ученик Станиславког је, као што је познато, живео у Америци, тамо је отворио школу, и чак је развио неке идеје психолошке школе – с оштрим обликом и унутрашњим дубоким садрћајем. Данас је у Америци име Михаила Чехова популарно подједнако као име Станиславског код нас. Међутим, треба рећи да су многи представници француске балетске школе учили управо од нас, од наших руских педагога: Вере Трефилове, Љубови Јегорове, Олге Преображенске и Матилде Кшешинске. Многобројне звезде 50-их – 60-их година париске школе биле су ученици руске школе, царске академске школе. Свет је сад тако отворен – све је у узајамном дејству. И ми учимо нешто и преузимамо нешто, на пример, од Јапанаца, с њиховим потпуно другачијим системом позоришта. Постоје амерички системи. Европљани су нам у принципу најближи. Заиста, ми смо увек врло способни ђаци. Јер, позориште се код нас појавило врло касно. Руско позориште зна кад му је рођендан – 30. август 1756. године. Први пут се појавио комад на руском језику који су глумци извели на руском језику у Петербургу. И буквално у току једног века руско позориште улази у авангарду светског позоришта. Може се рећи да је на прелазу из XIX у ХХ век руско позориште постало једно од најзанимљивијих позоришта на свету.

Како је певао Владимир Вискоцки, „ми још правимо и ракете и прекрили смо Јенисеј, чак и у области балета ми смо испред целе планете“. Данас у то још једном може да се увери свако ко жели – купивши, на пример, карту за Бољшој театар који је недавно отворен после грандиозне реконструкције