Времена не бирају

Фебруар је поклонио Москви и читавој Русији ново позориште – Театар мјузикла. Он је отоврен премијером спредставе Времена не бирају.

Можда ништа мања сензација од самог отварања Театра мјузикла није била чињеница да је његов оснивач и уметнички руководилац Михаил Швидкој – државни чиновник високог нивоа: раније министар културе, а сада специјални предтавник председника РФ за међународну културну сарадњу. Историчар позоришта по образовању, Михаил Швидкој уверен је да време диктира потребу отварања таквог позоришта. Али калкирање бродвејских еталона, рекао је он у интервјуу за Глас Русије, нико не жели да прави.

Не планирамо да се такмичимо са Бродвејом – наставља Михаил Швидкој. То је глупо. Ми планирамо да направимо позориште за руску публику. И надамо се да ћемо у том позоришту моћи да показујемо оно што ће публика тражити. Мислим да данас људима недостају неке позитивне емоције. Људима недостаје радости, ако хоћете. И ја сматрам: ако можемо да донесемо људима макар мало радости, онда ћемо испунити свој задатак. Сада, примећује Михаил Швидкој, како би погледали мјузикле, људи путују у Лондон и Њујорк, а не у Москву, Варшаву, и не у Париз. Али зато имамо публику која воли музичке представе. Зато сматрам да ће ова понуда за московљане бити занимљива. Ми правимо театар који ће имати принципе бродвејског модела, када нема сталне трупе, већ се сви учесници позивају на одређени пројекат, али спојене са традицијом руског репетоарског позоришта. Желимо да на нашем репертоару буду 3-4 назива који би ишли у блоку.

За прву представу Театра мјузикла Михаил Швидкој је везан још и као сценариста. Времена не бирају мјузикл је направљен на основу популарних америчких и руских песама 20-их и 30-ох година. Слична варијанта представе већ је била приказана снагама америчке и руске уметничке омладине у САД, на сцени њујоршког центра Михаила Баришњикова.

Сиже мјузикла са једне стране потврђује мисао сценаристе, са друге је оповргава. То је прича о љубави америчке певачице и својетског музичара која се десила 30-их година. Прича о људима осуђеним на раскид звог јавног мњења, политике, државних закона. Прича која се наставља у наше дане – сложеним преокретима у судбини њиховог сина.

Сценску реализацију сижеа чија се радња одвијаја у СССР и Америци смислили су редитељ Гариј Черњаховски и сценограф Семјон Пастух – исељеници из Русије, који живе у САД. Коју кључну идеју су они пронашли говори у интервјуу за Глас Русије Семјон Пастух.

Идеја је ту чисто архитектонска, говори сценограф. Њујорк и Москва, два града која врло добро знам, испоставила су се прилично слична архитектонски. Њујорк 30-их година је када су тамо почели да граде небодере. Истовремено у Москви су почели да зидају високе зграде. И архитектонски оне врло личе. Крајслер-Билдинг, Емпајер Стејт Билдинг – они су у суштини исти као Московски универзитет. И када у представи изнад зграда уместо обичних лампица горе црвене рубинске звезде, њујоршки пезјаж се на чудесан начин претвара у московски. За мене самог је то неочекивано!

Између осталог, исту сличност, иста преплитања лако се виде и у музичком ткиву представе, које се састоји од омиљених старих хитова – руских и америчких. Михаил Швидкој објашњава то и тиме што су са обе стране океана у то време радили композитори са заједничким, руским коренима.