Медвед

По свему судећи, најраспрострањенији симбол Русије на Западу је и даље медвед, који представља снагу, спорост и срдачност, али у споју са могућом агресијом и незграпношћу. Може се допустити да се овај лик, у његовом позитивном апскету, у целини подудара и са представама унутар земље.

О стереотипима и лику Русије размишља професор катедере за општу теорију лингвистике филолошког факултета Московског државног универзитета Дмитриј Гудков.

Стереотипи су неизбежна последица човекове перцепције околног света. Иза стереотипа увек нешто стоји. Стереотип никада није нешто сасвим погрешно, не настаје ни из чега. Увек постоје неке основе. Култ вотке код нас заиста постоји. Земља је најхладинија у свету и слично. Али ако се говоримо још о стереотипима, Русија наступа (знате, као у бајкама) као земља иза седам гора. То је „антисвет“, у њему је све наопако. Ако сте гледали холивудске филмове о Русији, у последњих 20 година појавило их се прилично много, не у 90, већ у 100% радња се дешава зими, наравно. Сунца нема у Русији, скоро све време је или ноћ, или некакав сумрак, или мрачно небо. То су класичне карактеристике оностраног света. Онај стереотипни лик који се предтавља сасвим је одређеног типа: Рус је туђ, он је чудан, несхватљив, носи ненормалну одећу, говори ненормалним језиком, једен ненормалну храну. Ако се суди по истим тим филмовима, ви неће видети практично руске научнике. Ако је то руски научних, то је доктор који је пронашао неку смртоносну вакцину, на пример. Или човек који је направио неку страшну бомбу. Руси могу да буду позитивни. Никол Кидмен је играла у филму Сављеница Рускињу. Али то су увек људи чудни, увек људи из другог света, несхватљиви, уопште ненормални. Они који нису били у Русији уверени су да је то Москва, а унаоколо Сибир, при чему Сибир започиње испод зидина Кремља. Покушајте да питате просечног Американца, чак са универзитетским образовањем, да наведе неколико руских градова. Ако осим Москве наведу Санкт-Петербург, то је огромна радост, уверавам вас. Наша култура је специфична и можда то и јесте извор ових стереотипа. По свом расном типу Руси од европљана се не разликују превише. Кинез или Арапин, јасно је, он се расно одликује, и ова припадност се маркира одмах још спољашњошћу и слично. А Рус рекло би се не: и одећу носи исту, и изгледа исто. Али сасвим је другачији. То изазива бојазан, неприхватање, непријатност...

Недавно су се на Интернету појавили резултати истраживања чији организатори су предложили великој групи младих руских грађана да окарактеришу своју земљу у виду афоризама, крилатице.

Како се испоставило, већина је склона да издвоји пре свега ирационалност, несхватљивост Русије и руског менталитета. Овде су биле одабране чувене речи Фјодора Тјутчева: Русија се умом не може појмити, аршином општим измерити: она има посебан стас – у Русију се може само веровати. При томе је познато да омладина активно пародира наведене стихове, тако да они стичну нови смисао. Губи се смисао повезан са посебним путем Русије и романтичним ореолом руске душе.

На другом месту по фреквенцији нашла се историјска фраза Александра Невског „Ко нам с мачем дође, од мача ће погинути“.

Коначно, на трећем месту је фраза: Русија има две невоље: глупаке и путеве. Како кажу спихолози, у датом случају се испољила митологизована представа о непрактичности руског човека. Народни лик глупака којем је традиционално својстве не само кривени уме, већ и стваралачко начело, стиче негативну обојеност.

Тачно је да се у три поменута прилаза лику Русије ствар не исцрпљује. Неко се сећа партриотизма, духовности и стрпљења руског народа: неко наводи лик Домовине-мајке, неко указије на унутрашње противречности народног карактера. Најважније је ипак нешто друго.

По савременим представама, у савременом, постиндустријском свету главна конкурентска предност земље или чак цивилизације постаје лик будућности који она нуди. Русија која има све основе да претендује на достојно место у новом светском економском систему и у глобалној политици, треба да представи свету лик привлачне, хармоничне будућности на основу сопствене самосвојности и самодовољности.