У да­ле­кој јер­ме­ни­ји и На­гор­но Ка­ра­ба­ху

Је­ре­ван је био нај­сло­бод­ни­ји град на све­ту ка­да се ра­то­ва­ло за Ка­ра­бах, ка­да пу­не че­ти­ри год­не ни­смо има­ли стру­је. Ако и срет­не­те по­вр­шне, ко­јине осе­ћа­ју ту­ђу бри­гу, знај­те да је Аме­ри­ка­нац, или за­пад­ни ту­ри­ста. От­кад се рат за­вр­шио у на­шем гра­ду сва­ко ве­че је ва­тро­мет. Ужи­вај­те у ле­по­ти и сло­бо­ди. Мо­жда јед­но­га да­на бу­де­те слич­на ма­ла сла­вља при­ре­ђи­ва­ли и ви на Ко­сме­ту – ка­же Јер­ме­нац Арсн К.
Си­гур­но је да на све­ту не по­сто­је два на­ро­да слич­ни­ја по суд­би­ни, стра­да­њу, мен­тал­ном скло­пу, те­шкој исто­ри­ји ис­тре­бље­ња, ис­кон­ској ду­хов­но­сти, сна­жним пе­ча­ти­ма тра­ди­ци­је, не­го што су то јер­мен­ски и срп­ски. Оба ма­ла, а бор­бе­на, па­ће­нич­ка, окре­ну­та соп­стве­ној тра­ге­ди­ји и бор­би за оп­ста­нак. Сто­га не­ће би­ти ни­ма­ло те­шко упу­сти­ти се у при­чу о нео­бич­ном су­сре­ту са овим нај­ста­ри­јим ин­до­е­вроп­ским на­ро­дом, ко­ји је, исто­ри­ја твр­ди, пр­ви при­мио хри­шћан­ску ве­ру. Њи­хо­ве бо­го­мо­ље по­ти­чу из 3. ве­ка, при­па­да­ју апо­стол­ској ве­ри, ве­ле – пре­те­чи свих цр­ка­ва, али нај­бли­жој пра­во­сла­вљу.
На дуг пут у ову зе­мљу и крај­ње од­ре­ди­ште Ка­ра­бах, ко­јег Јер­ме­ни зо­ву Ар­цах, ни­је нас по­ве­ла чи­ста зна­ти­же­ља, не­го ми­си­ја збли­жа­ва­ња два на­ро­да, под окри­љем Ру­си­је, у вре­ме, тре­ћих по ре­ду, пред­сед­нич­ких из­бо­ра у дич­ној обла­сти На­гор­но Ка­ра­ба­ху ко­ји је од 1987. до 1991. са Азер­беј­xа­ном био бит­ку за са­мо­стал­ност. И из­био. Ка­ра­бах има око 200 хи­ља­да ста­нов­ни­ка. За све Јер­ме­не ва­се­ље­не – “све­та је зе­мља”, ко­лев­ка од по­ста­ња. Као за нас Ср­бе – Ко­со­во и Ме­то­хи­ја. Сте­па­на­керт, глав­ни град бро­ји око 100 хи­ља­да љу­ди.
Спе­ци­јал­но пу­то­ва­ње на­ше Ме­ђу­на­род­не по­сма­трач­ке гру­пе за из­бор пред­сед­ни­ка пред­во­ди­ли су ува­же­ни свет­ски и европ­ски ан­ти­гло­ба­ли­сти, ге­о­по­ли­ти­ча­ри, бор­ци за сло­бу­ду ма­лих угње­те­них на­ро­да: зна­ме­ни­ти Фран­цуз др Ив Ба­тај, ве­ли­ки бо­рац за срп­ску исти­ну у све­ту др Ми­ла Алеч­ко­вић Ни­ко­лић, Ма­ри­на Ко­чет­ков, др Ми­ро­слав Ива­но­вић из Бе­о­гра­да, но­ви­нар Са­ша По­по­вић из Ма­ке­до­ни­је, по­зна­ти фран­цу­ски исто­ри­чар Ло­ик Ко­а­ка­дан, Грк, др фи­ло­зо­фи­је Ни­кос Ли­ге­рос. То је са­мо јед­на од спе­ци­јал­них по­сма­трач­ких гру­па, по­ред пред­став­ни­ка Фран­цу­ске, Ру­си­је, Прид­ње­стро­вља, Ју­жне Осе­ти­је... – увод у но­ви свет, но­ва свет­ска по­сма­трач­ка гру­па, под окри­љем Ру­си­је, као пан­дан де­жур­ном по­ли­цај­цу – Аме­ри­ци.
Лет до да­ле­ке зе­мље из срп­ске пре­сто­ни­це во­ди пре­ма Мин­хе­ну, па три­ и ­по ­ча­сов­ни до Је­ре­ва­на – јер­мен­ске пре­сто­ни­це, чи­је је Ми­ни­стар­ство спољ­них по­сло­ва би­ло наш до­ма­ћин. Ри­го­ро­зне кон­тро­ле на не­мач­ком ае­ро­дро­му би­ле су ван оче­ки­ва­ња. Све­до­ци смо крај­ње не­схва­тљи­вих по­сту­па­ка ца­ри­ни­ка, ко­ји су на очи­глед свих пут­ни­ка ско­ро до го­ле ко­же ски­ну­ли јед­ну де­вој­ку, без обе­ве­зе да то оба­ве у ка­би­на­ма. Страх За­па­да од те­ро­ри­зма, од­у­зео им је сва­ки осе­ћај за при­стој­ност, та­ко да су уни­фор­ми­са­не слу­жбе­ни­це без раз­ми­шља­ња од­у­зи­ма­ле пар­фе­ме, де­зо­до­ран­се, кар­ми­не, па чак и фла­ши­це са во­дом. По­сле крат­ког рас­пи­ти­ва­ња са­зна­ли смо да је де­вој­ка из јед­не сло­вен­ске др­жа­ве.

Свим ср­цем смо уз ко­смет­ске Ср­бе!

Су­срет са Јер­ме­ни­јом нас је у стар­ту оба­ве­зао да ча­сов­ни­ке по­ме­ри­мо уна­пред за три са­та. Та­мо сун­це за­и­ста мно­го ра­ни­је из­ла­зи, дан се пре ра­ђа. У мер­мер­ном хо­лу хо­те­ла ”Рме­ниа” у ср­цу древ­не пре­сто­ни­це, од­мах смо се су­сре­ли са пред­став­ни­ци­ма де­ле­га­ци­ја из Прид­ње­стро­вља, са ми­ни­стром спољ­них по­сло­ва Сер­ге­јем Си­мо­нен­ком, за­тим др Љу­бо­ми­ром Ми­ро­сла­во­ви­чем, пред­став­ни­ком Вр­хов­ног со­вје­та Прид­ње­стров­ско мол­дав­ске ре­пу­бли­ке. Би­ло је ту и Укра­ји­на­ца, Ру­са, Осе­ти­ја­на­ца, али и Ита­ли­ја­на, Фран­цу­за, Гр­ка...
– Зна­мо за ваш про­блем са Ко­со­вом и Ме­то­хи­јом. И свим ср­цем смо уз вас. Ни­је вам ла­ко, али смо убе­ђе­ни да ће­те из­гу­ра­ти, са­чу­ва­ти оно што по­ку­ша­ва­ју го­ди­на­ма да вам от­му. Сло­вен­ски на­ро­ди пом­но пра­те де­ша­ва­ња на Бал­ка­ну, и ве­руј­те ни­ко од нас ни­је рав­но­ду­шан. Ни­смо ов­де слу­чај­но. Мо­жда не­што на­у­чи­те од бор­бе­них и не­у­стра­ши­вих Јер­ме­на – об­ра­тио нам се на ру­ском др Ми­ро­сла­во­вич. 
Од­јед­ном је ожи­вио сло­вен­ски дух. Ве­ћи­на при­сут­них зва­нич­ни­ка функ­ци­о­ни­са­ли су као огром­на по­ро­ди­ца. Ру­ски је­зик ов­де је по­ве­зи­вао на­ро­де са јед­не и дру­ге стра­не Евро­пе, Ази­је.
Јер­мен­ски на­род је за ду­бо­ко по­што­ва­ње, иа­ко су ма­ло­број­ни. У ма­ти­ци их има око три ми­ли­о­на. У ра­се­ја­њу за ми­ли­он ви­ше. И то не уза­луд. Јер њи­хо­ва ди­ја­спо­ра вер­но по­ма­же за­ви­чај. Не­се­бич­но ула­жу у из­град­њу пу­те­ва, хо­те­ла, мо­те­ла, тр­го­ва, пар­ко­ва, исто­риј­ских спо­ме­ни­ка, кул­тур­них уста­но­ва. Ре­кло би се да у ма­ти­ци има­ју по­сла са по­ште­ним по­ли­ти­ча­ри­ма, јер сав но­вац мо­ра да иде за њи­хов на­род. По­ре­ди­мо. И на­ша ди­ја­спо­ра ула­же. Прет­ход­них го­ди­на срп­ска ди­ја­спо­ра из Евро­пе са­ку­пи­ла је пре­ко 7 ми­ли­о­на евра, од то­га че­ти­ри су оти­шла за из­град­њу по­ру­ше­ног но­во­садског мо­ста, а три су у ма­ти­ци “не­ста­ла”. И ни­ком ни­шта!

Ка­зни­ће их Бог!!!

Пу­ту­је­мо, су­срећ­мо се са Јер­ме­ни­ма. Све ви­ше им се ди­ви­мо. Па­да у очи њи­хо­ва скром­ност. Ка­жу по то­ме се ни­ко од њих не раз­ли­ку­је. Би­ло да су бо­га­ти, слав­ни, по­пут чу­ве­ног ”кра­ља” фран­цу­ске шан­со­не, Јер­ме­ни­на Шар­ла Азна­ву­ра, ко­ји је све вре­ме про­ху­ја­ле рат­не сти­хи­је по­ма­гао сво­је ма­ле­не су­на­род­ни­ке и до­ла­зио у на­шу ам­ба­са­ду у то­ку ра­та, па до по­ли­тич­ке ели­те, ин­те­лек­ту­а­ла­ца, мла­дих љу­ди, се­ља­на. И сви ди­шу јед­ном ду­шом. Ваљ­да их је исто­риј­ска суд­би­на та­ко сје­ди­ни­ла. То су уо­ста­лом по­ка­за­ла и че­тво­ри­ца пред­сед­нич­ких кан­ди­да­та, јер сви по­ла­зе од за­јед­нич­ке на­ци­о­нал­не стра­те­ги­је.
Су­срет са Ка­ра­ба­хом про­бу­дио је у на­ма осе­ћај ти­хе ту­ге и ка­ме­ног до­сто­јан­ства. Ту­ге због хи­ља­де из­ги­ну­лих Јер­ме­на, пре­те­жно мла­дих, у ра­ту са Азер­бејxа­ном, да би да­нас би­ли оно што је­су. Пред це­лим све­том – сво­ји на сво­ме. До­сто­јан­ство јер су ус­пе­ли да по­вра­те пра­де­дов­ска ог­њи­шта. Све­ште­ник ма­на­сти­ра Ган­ди­зар из 13. ве­ка, пи­тао нас је: ”Па­ли­ли су Шип­та­ри срп­ске цр­кве и ма­на­сти­ре!!? Ка­зни­ће их Бог.
Сме­њи­ва­ло се ки­шно вре­ме и ви­о­ро­ви­ти обла­ци са жар­ким да­ни­ма, па опет хлад­ним но­ћи­ма. Ре­кло би се – ка­кав на­род, та­кво вре­ме, чи­сто, јар­ко, искре­но. 
На­ша гру­па из­ра­зи­ла је же­љу да пра­ти из­бор­ни про­цес у ср­цу са­ме обла­сти, али и гра­нич­них под­руч­ја, на крај­њем ис­то­ку, пре­ма Ира­ну и обо­ди­ма ка Азер­беј­xа­ну. Пот­кав­ка­зје. У не­до­глед се про­сти­ру степ­ска та­ла­са­ва про­стран­ства, на­ки­ће­на па­сив­ним пла­ни­на­ма, ши­ља­тих го­лих вр­хо­ва, ко­ји до­се­жу ско­ро до обла­ка. Пре­кра­сно мит­ско је­зе­ро Се­ван бље­шти, ре­ке Раз­дањ и гра­нич­на Аракс на сун­цу из­гле­да­ју као злат­ни ка­и­ше­ви из­ме­ђу бр­да. Де­се­ти­на­ма ки­ло­ме­та­ра пу­ту­је­мо кроз не­так­ну­ту при­ро­ду. Осе­ћај бес­крај­ног про­стран­ства. Без­у­спе­шно по­ку­ша­ва­мо, про­ла­зе­ћи по­ред ми­стич­не, та­јан­стве­не пла­ни­не Ара­рат, ин­си­пи­ра­ци­је свет­ских по­е­та, пи­са­ца, умет­ни­ка, сли­ка­ра, фи­ло­зо­фа, да на­зре­мо игли­ча­сте вр­хо­ве. Шти­тио га је сре­бр­на­сти гу­сти слој ма­гле и обла­ка. Лу­та­мо по­гле­дом тра­же­ћи се­ла. Ма­ло­број­на су. Не­ке ку­ће од ра­та још зја­пе пра­зне. Во­за­чи по­ка­зу­ју на ме­ста где је из­ги­ну­ло нај­ви­ше Јер­ме­на. За­ста­ју. Ода­ју не­мо по­част сво­јим ју­на­ци­ма ко­ји су оти­шли у исто­ри­ју.

Зе­мља бли­ста­ве бу­дућ­но­сти

Јер­ме­ни­ја је, ка­жу, зе­мља бли­ста­ве бу­дућ­но­сти, јер по­се­ду­је не­ве­ро­ват­не ре­сур­се нај­чи­сти­је пит­ке во­де. На­ци­о­нал­на ле­ген­да ка­зу­је да се у вре­ме По­то­па Ној са ла­ђом ис­кр­цао баш ту – на Ара­ра­ту и да је на овим про­сто­ри­ма за­че­та ци­ви­ли­за­ци­ја. Има у том ка­зи­ва­њу сим­бо­ли­ке. Што смо ви­ше за­ла­зи­ли у ду­шу ове обла­сти су­сре­та­ли смо се са мо­ти­ви­ма те­ра­са­стих бр­да и пла­ни­на, као у пра­ста­рој ци­и­ли­за­ци­ји на­ро­да Ин­ка и Асте­ка. Чак су им и сим­бо­ли слич­ни. Исто­риј­ски мер­мер­ни ру­жи­ча­сти спо­ме­ни­ци си­гур­но кри­ју тај­ну не­до­ку­чи­ве по­ве­за­но­сти. Оно по че­му су још Јер­ме­ни по­зна­ти, је­сте њи­хо­ва не­по­ко­ле­бљи­ва упур­ност да до­ка­жу стра­ви­чан ге­но­цид, у исто­ри­ји по­на­вљан од тур­ских за­во­је­ва­ча. На­кон му­ко­трп­не бор­бе – до­ка­зан је.

Ге­но­цид при­зна­ло 40 зе­ма­ља

Из­над јер­мен­ске пре­сто­ни­це да­нас се у не­бо уз­ди­же спо­мен-ком­плекс по­све­ћен жр­тва­ма ге­но­ци­да на бр­ду Ци­цер­на­ка­берд, по­диг­нут 1965. го­ди­не. Пи­та­мо се по­сма­тра­ју­ћи сим­бол јер­мен­ске тра­ге­ди­је, шта је са је­зи­вим ге­но­ци­дом над срп­ским на­ро­дом, где ста­де про­цес до­ка­зи­ва­ња и ко га за­у­ста­ви?! За раз­ли­ку од нас Ср­ба, Јер­ме­ни се ни­су сми­ри­ли док ни­су до­ка­за­ли да су без ми­ло­сти ис­тре­бљи­ва­ни. Усле­ди­ле су ре­зо­лу­ци­је, де­кла­ра­ци­је пар­ла­ме­на­та зе­ма­ља ко­је су осу­ди­ле тур­ски ге­но­цид над Јер­ме­ни­ма. Го­ди­не 1965. при­зно је Уру­гвај, Кон­грес САД-а де­це­ни­ју ка­сни­је, за­тим Ки­пар, Ар­ген­ти­на, Ре­зо­лу­ци­ја Скуп­шти­не СРЈ до­не­та је 1993. го­ди­не, ру­ске Ду­ме две го­ди­не ка­сни­је, он­да и Грч­ка, Ли­бан, Бел­ги­ја, Швед­ске, Ита­ли­је... Ста­тус хо­ло­ка­у­ста Јер­ме­ни­ји пр­ва је при­зна­ла Фран­цу­ска. Та­ко је свет озва­ни­чио зло­чин Тур­ске 1915. го­ди­не ма­сов­на де­пор­то­ва­ња Јер­ме­на, хап­ше­ња и уби­ја­ња ин­те­лек­ту­а­ла­ца, ути­цај­них љу­ди, же­на, де­це, ста­ра­ца. Нај­ве­ћи број не­срећ­ни­ка слат је у Тур­ску где су на нај­у­жа­сни­је на­чи­не ма­са­кри­ра­ни. Уби­ја­ли су Јер­ме­не ко­ји су слу­жи­ли тур­ску вој­ску – на хи­ља­де њих. Те­ра­ли су их да ко­па­ју ра­ке, где су жи­ви са­хра­њи­ва­ни. По­стој­би­на Јер­ме­на ста­ра 3.500 го­ди­на би­ла је опу­сто­ше­на, а ње­ни ста­ро­се­де­о­ци ско­ро не­ста­ли.
Сам из­бор­ни про­цес те­као је мир­но, ти­хо и озбиљ­но. Ско­ро сви гла­са­чи иза­шли су да иза­бе­ру свог пред­сед­ни­ка. На­ша од­ре­ди­шта су се­ла Кра­сни­је Ба­зар, Мар­ту­ни до са­ме су гра­ни­це са Азер­беј­џа­ном. До­че­као нас је лич­но гу­вер­нер нај­ве­ће ре­ги­је Ру­дик Азар­јан, од ра­ни­је при­ја­тељ Ми­ле Алеч­ко­вић и Ива Ба­та­ја. Из­не­на­ди­ли смо се ко­ли­ко су и обич­ни љу­ди ове да­ле­ке зе­мље до­бро ин­фор­ми­са­ни о на­шој бор­би да са­чу­ва­мо Ко­со­во и Ме­то­хи­ју. По­ка­за­ли су да нас ра­зу­ме­ју. Али, не ле­зи вра­же. У мо­мен­ту ка­да смо об­ја­шња­ва­ли ка­ко срп­ски на­род на Ко­сме­ту жи­ви у ге­то­и­ма, оп­ко­љен ал­бан­ском мр­жњом, бо­дљи­ка­вом жи­цом, ту­ђин­ским вој­ни­ци­ма и тен­ко­ви­ма, по­ја­ви се у Мар­ту­ни­ју аме­рич­ка по­сма­трач­ка де­ле­га­ци­ја, ко­ју је зва­нич­но пред­во­дио на­ше го­ре лист Вла­ди­мир Ма­тић. На­рав­но Ма­ти­ћа, ко­јег ни­смо ви­де­ли, сви ме­ди­ји у Јер­ме­ни­ји пред­ста­ви­ли су као за­ме­ни­ка ми­ни­стра спољ­них по­сло­ва бив­ше Ју­го­сла­ви­је. Бе­ху Аме­ри­кан­ци ма­ло, па одо­ше. Вла­да­ла је при­лич­но на­пе­та ат­мос­фе­ра. На­ши до­ма­ћи­ни су нас од­лич­но раз­у­ме­ли. Схва­та­ли су ода­кле до­ла­зи срп­ска аго­ни­ја на Ко­сме­ту. Пи­та­мо се шта наш бив­ши ми­ни­стар ра­ди у Аме­ри­ци и ка­кав је пе­чет оста­вио у за­ви­ча­ју.

Сло­гом све ре­ша­ва­ју

Као сва­ки сло­жан на­род Јер­ме­ни су бр­зо иза­бра­ли пр­вог чо­ве­ка Ка­ра­ба­ха. Усле­дио је и зва­нич­ни при­јем код пред­сед­ни­ка, Ба­ко Са­ха­ри­ја­на ко­ји је не­дво­смислно ста­вио до зна­ња да не­го­ва зе­мља иде пу­тем про­гре­са, раз­во­ја и да им то­ли­ко ни­је бит­но хо­ће ли би­ти при­по­је­ни ма­ти­ци – Јер­ме­ни­ји, или ће би­ти са­мо­стал­на це­ли­на. Од при­о­ри­тет­ног зна­ча­ја је об­на­вља­ње по­ру­ше­не зе­мље, ја­ча­ње при­вре­де, из­во­за. Уз по­др­шку ди­ја­спо­ре оче­ку­ју опо­ра­вак. Јер­ме­ни­ја ина­че про­зво­ди вр­ху­н­ска ви­на, по­љо­при­вред­не про­из­во­де, ке­фир. У дру­ге зе­мље из­во­зи­ће – здра­вље. Јер, овај на­род сло­ви за нај­ду­го­веч­ни­је.
По­вра­так у Јер­мен­ску пре­сто­ни­цу обо­га­тио нас је но­вим при­ја­те­љи­ма. Слу­жбе­ник Вла­де го­спо­дин Ар­сен К. био ј наш до­ма­ћин. Ср­це Је­ре­ва­на је ве­ле­леп­ни трг у ко­јем су сме­ште­ни згра­да Вла­де, ми­ни­стар­ства, уста­но­ве од на­ци­о­нал­ног, кул­тур­ног зна­ча­ја гра­ђе­не и истом сти­лу, од жу­то-ру­жи­ша­стог мер­ме­ра, по ко­јим је ова др­жа­ва пре­по­зна­тљи­ва. Зда­ња ма­сив­на, гран­ди­о­зна у по­лу­кру­гу рас­по­ре­ђе­на. По­ре­ди­мо га са Со­фи­јом, Ри­мом, ма­да се сем сло­вен­ско-ру­ске, јер­мен­ске осе­ћа ути­цај ори­јен­тал­ног сти­ла, не­ка­да­шње пре­сто­ни­це Пер­си­је. Цен­тар кра­се цвет­не але­је, фон­та­не. Све у све­му, пле­не ши­ри­ном, све­тло­шћу, ду­хов­но­шћу. По но­ћи оку­пан бље­шта­вом све­тло­шћу. Ка­да смо из­ра­зи­ли же­љу да се ка­сно у но­ћи про­ше­та­мо гра­дом Ар­сен К. нас је од­го­во­ром при­јат­но из­не­на­дио.
– У на­шој зе­мљи не­ће­те на­ћи рав­но­ду­ше и по­вр­шне љу­де. Иди­те сло­бод­но. Је­ре­ван је био нај­сло­бод­ни­ји град на све­ту ка­да се ра­то­ва­ло за Ка­ра­бах, ка­да пу­не че­ти­ри годи­не ни­смо има­ли стру­је. Ако и срет­не­те по­вр­шне, ко­је не осе­ћа­ју ту­ђу бри­гу, знај­те да је Аме­ри­ка­нац, или не­ки за­пад­ни ту­ри­ста. От­кад се рат за­вр­шио у на­шем гра­ду сва­ко ве­че је ва­тро­мет. Па ужи­вај­те у ле­по­ти и сло­бо­ди. Мо­жда јед­но­га да­на бу­де­те слич­на крат­ка сла­вља при­ре­ђи­ва­ли и ви на ва­шем Ко­сме­ту. Се­ти­те се та­да нас. •