Хвалите децу, али умерено

Говорите им да су прекрасна, надарена, изузетна, а да она у то заиста верују. Ипак, не претерујте ни са похвалама.

Комплименти и неумерена подстицања могу да штете вашој деци, кажу амерички стручњаци. Они тврде да сувише честе похвале стварају децу окренуту само себи, која ће да израсту у себичњаке и која ће патити због неуспешних веза, недостатка емотивне топлине, која ће насилно да реагују на критике, бити неверна и неспособна за емпатију.
Група америчких психолога са универзитета у Сан Дијегу подухватила се обимног посла да уз помоћ упитника за процену нарцисоидности испита више од 16.000 школске деце. Овај упитник тражи од испитаника да оцене тврдње попут „мислим да сам посебан” или „свету би било боље када бих ја владала” и показао је да је број нарцисоидних ученика данас, у односу на 1982. годину с којом је поређен, већи за тридесет одсто. Деца су данас више усредсређена на себе него раније генерације, а за то је крив покрет јачања самопоуздања, за који су се последњих двадесетак година заузимали родитељи и учитељи.

Професор овог универзитета Jean Twenge, аутор књиге „Ја генерација: зашто су млади Американци самоуверенији, продорнији – и јаднији него икад пре”, тврди како је дошло време да престанемо деци да говоримо да су посебна и да могу да раде или да постану шта год пожеле. Уместо тога, имамо обавезу да им помогнемо да поставе реалније циљеве у животу.

Ипак, последице супротног екстремног понашања – премало похвала, показивања поштовања и подстицаја могу да буду подједнако штетне, ако не и штетније. Истраживање на ову тему показало је да су људи с ниским нивоом самопоштовања склонији деструктивном понашању, посебно болестима зависности, насиљу и криминалу. Деца без самопоштовања неће имати ни самопоуздања неопходног за успех у животу, тврде аутори једне друге студије. Она ће бити стидљива и плашљива, јер мисле да нису довољно добра за преживљавање у овом свету, или ће, као другу крајност, исказати себичност и арогантност пошто њима желе да прикрију свој страх.

У Хонгконгу је објављена студија која се бави управо овим проблемом васпитања деце и у њој је изнет податак да је чак тридесет одсто деце између осам и једанаест година било повређено и узнемирено због негативних критика родитеља, а тиме и на најбољем путу да постану незадовољни, агресивни и деструктивни људи.

Шта, дакле, преостаје родитељима? Као и увек, оно што је најтеже, да пронађу праву меру и за похвалу и за критику. Када их хвалите, хвалите их квалитетно, не непрекидно. Тежак задатак родитеља састоји се у томе да реше једначину са много непознатих како би деци помогли да најпре открију, а затим и прихвате своје границе како би пронашли и начин за развијање и постављање реалних циљеве. Самопоштовање јесте добро, али ако је подстакнуто у погрешном смеру може да буде штетно. Кључно је да научите дете да буде добронамерно и да посматра свет из свих перспектива. То је истовремено и најбољи начин да избегнете проблем који се јавља када постоји много празног самопоштовања, нарцисоидности и неспособности саосећања са другим људима.

Свако дете има своје таленте и могућности које треба подстицати, али мало њих ће постати славно због тога. То није разлог да буде и несрећно, или да се разболи од болести зависности, али, родитељи у томе морају да помогну својој деци. Научите их да већина људи није славна а да упркос томе живе срећни и задовољни, зато што су пред себе поставили реалне циљеве и зато што су могли да их остваре. А многи ни те реалне циљеве не могу да досегну без помоћи, похвале и подршке родитеља.