Ген за политику

Научници из државе Илионоис у САД открили су „политички“ ген – ген либерализма и прогласили су његовим носиоцима народе, који су створили демократију у Европи и Северној Америци. Научна заједница нема поверења у ову „сензацију“. Блогери иронишу поводом демократије која се „преноси полним путем“. Откриће генетичара из Илионоиса је највероватније упућено политичарима, а можда су га они богато и платили, кажу стручњаци.

Трагедије у историји генетике су се већ дешавале – на пример, у првој половини 20. века, кад је по политичкој наруџбини наука евгеника била сведена на доказивање надмоћи једних раса над другима. У нацистичкој Немачкој бурно се развијала теорија расне хигијене. А евгенисти у САД су лако одређивали која је крв „добра“, а која је „лоша“. Испоставило се да је „добра“ крв имиграната из Западне Европе, која је наводно обезбедила Американцима „урођену“ склоност према науци и уметности. Наизглед, наука је одавно раскринкала сличне лажне теорије. Ипак, изгледа да се прича с генетиком понавља – овог пута као фарса.

„Теорија је вештачка, а чињенице су унапред дотеране тако да јој одговарају,“ – таква је најблажа карактеристика садашњег америчког истраживања коју изражава научна заједница. Крајње је мало вероватно да је степен либерализма ове или оне нације генетски програмиран, тим пре – једним-јединим геном. Поглед на живот формира скуп социјалних, културних, биолошких и историјских фактора, објашњава сарадник Института за биологију развоја, Алексеј Куликов.

То је и образовање и васпитање човека, и генетска компонента. И безусловно, за то не одговара један и чак не десет гена. Наследне информације чине преко 80% човековог генома.  

Научници из Илиноиса либерализам објашњавају утицајем серотонина – хормона који одговара за добро расположење. По њиховим тврдњама, управо „ген слободоумља“ регулише активност серотонина. Међутим, то је врло упрошћено схватање механизма деловања гена, истиче Алексеј Куликов.

Неке могућности доживљаја и мишљења могу да зависе, између осталог, од серотонина и дофамина, од још неких материја, дакле и од гена који учествују у њиховом настанку. Међутим, ради се још и о томе што ниједан ген не делује сам по себи, већ заједно с другима, и зато се сви ми прилично разликујемо.  

Услед тога, објашњава Алексеј Куликов, прилично често се дешава да представници једне исте нације генетски могу да се разликују „знатно више него што се у просеку разликују генетски фондови разних нација“. А то значи да су закључци научника из Илиноиса једнострани.

Чак и ако „ген либерализма“ постоји, не треба преувеличавати његов значај, истиче антрополог Александар Казанков. Биологија је већ више пута пострадала од „извртања научних теорија у ниске политичке сврхе“.

Треба правилно схватити моћ утицаја овог гена на људско понашање и тиме не треба шпекулисати. Мислим да „ген либерализма“ у врло малом степену одговара за историјске догађаје. По утицају на понашање социјално-психолошки и историјски фактори односе вишеструку превагу над генетским разлозима. То да су нека друштва Западне и Северне Европе либералнија од друштава Источне Европе је крајње мало вероватно.