Повратак светиње

У Санкт-Петербургу обновљене су чувене Царске двери цркве Спас на Крви. Оне су биле изгубљене 20-их година прошлог века. Дуго се сматрало да је немогуће реконструисати светињу.

У музејском комплексу Исакијевски сабор, чији стручњаци су се бавили рестаурацијом, обновљену светињу називају врло сложеним јубелирским делом, рекла је у интервјуу за Глас Русије секретар за штампу музеја Таисија Бартова-Грозовска.

1920. године у Петербургу су биле масовно одузимане црквене вредности. Између осталог пострадале су и ове Царске двери. Емајл платине и 6 икона техником емајла представљале су 4 јеванђелиста и сцене из Благовести, детаљи од драгоцених метала – све то било је неповратно изгубљено. Али чудом се очувао метални оквир самих Царских двери. Он је био избачен на улицу, и на неки чудесан начин неко га је вратио у цркву, где је лежао неколико деценија. На основу тог аутентичног оквира, а такође две црно-беле фотографије, које су нађене у архивима Санкт-Петербурга и литографије у боји уменика Карелина из 1907. године, била је започета рестаурација.

Проблема је било врло много и често нисмо знали како да их решимо, наставља Таисија Бартова-Грозовска. Морали смо да започињемо све од нуле. Примењивали смо најновије компјутерске технологије, разрадили специјалну палету боја за припрему руског емајла и биљног орнамента који прекрива читаве Царске двери. Сваки део је израђиван ручно. То је био врло мукутрпан процес. И данас овом техником осим нас нико не влада. Тако да смо обновили не само Царске двери, већ и заборављене тајне јувелирског заната.

Обновљено ремек-дело црквене уметности тешко је око 600 килограма. Висина самих врата износи више од 3 метра, а ширина скоро два. На своје историјско место у санкт-петербуршку цркву Спаса на Крви реликвија је била враћена 14 марта. Овај датум је изабран посебно. Управо 14. марта 1881. године био је смртно рањено од руке терориста руски цар Александар Други. Две године касније на месту трагедије био је положен темељ, а касније подигнут храм Воскресења Христовог.

У време револуције и прогона црква је чудом опстала, што се не може рећи за њену имовину. За време Другог светског рата у цркви је била мртвачница и овамо су довозили лењинграђане погинуле у бомбардовању. Средином 90-их година прошлог века црква је била проглашена за музејски комплекс и отворена за посетиоце. А 2004. године у цркви је изведена прва литургија после више од 70 година.