Краљица лепих уметности

Муза, музеја, најелегантнија гвоздена леди на свету, краљица лепих уметности – тако називају чувену директорку московског Музеја ликовних уметности Ирину Антонову. 20. марта Ирина Антонова прославља 90. рођендан.

О томе колико жена има година није пристојно говорити, али за Ирину Антонову неписано правило лепог понашања не важи. Тим пре што се временом скоро и није променио лик ове ониже крхке жене, љупке и истовремено величанствене, која је сачувала краљевско држање и енергични корак. У Музеју ликовних уметности она је скоро сваког дана, и данас је ово стално учешће у послу посебно дубоко – легендарни московски музеј прирема се да обележи у јуну ове године стогодишњицу постојања.

Ирина Антонова постала је директор музеја 1961. године, после 15 година стажа у овој установи. Блистави ерудита, човек широких интереса, она је учинила Музеј ликовних уметности културним брендом нове Русије – земље отворене за активну међународну сарадњу. Управо Антоновој Русија дугује то што са њеним музејем сматрају за част да сарађују и париски Лувр и мадридски Прадо, њујоршки Метрополитен музеј и водеће уметничке галерије Италије, Велике Британије, Немачке. Углед Ирине Антонове у међународним професионалним круговима невероватно је велик. Поштују је као проницљивог познаваоца ликовних уметности, као мудрог политичара музејског посла.

Имајте у виду, у музеју, опростите за фразу, одговорност је необично велика, говори Антонова. Зато што то није било шта. Ако банка изгори, новац ће доштампати. А ако се са нама нешто деси? И то звучи некако банално, зар не? – јединствено, непоновљиво наслеђе, али то тако и јесте! Отуда унутрашња напетост. Све време са њим се не може живети, али ако не поседујете ово осећање, боље је да овде не радите.

Ирина Антонова има посебне личне заслуге, чију важност ће у Русији временом све више схватати. Захваљујући упорним иницијативама ове „гвоздене леди“ Музеј ликовних уметности постао је прави прозор у свет још у совјетско време. Антонова је приређивала изложбе француских импресиониста, чија плана су чувана у фондовима, пошто су се сматрала непотребним совјетским људима. Она је пробила пут ка посетиоцу за уметност 20. века, неприхватљиву са тачке гледишта совјетске идеологије. Она ни на тренутак не заборавља да је њен омиљени музеј стваран почетком 20. века као „музеј светске уметности“, и непрекидно проширује представе руских грађана о томе шта је обично назива светским ремек-делима. Њеним залагањима у Москви су били приказани радови Леонарда да Винчија, Микеланђела, Рафаела, Тицијана, Рембранта, Каравађа, довезени из иностранства. Наравно, сам музеј располаже одличном збирком, која је значајно увећана од како је директор Ирина Антонова.

Јединствене изложбе увек су биле адут Ирине Антонове. Она, на пример, воли да чуди необичним интересовањима знаменитих људи и једном је чак приредила изложбу скулптура италијанске филмске звезде Ђине Лобобриђиде, а затим је посветила велику изложбу легендарној Францускињи Коко Шанел.

Музеј може да се поноси оним огромним материјалом уметности који је приказао на изложбама својој публици – примећује Ирина Антонова. И у том погледу изложбени рад за нас није епизода, то је један од праваца. Ово је врло сложени процес. Шта се тражи? Шта је сада потребно? Шта људи очекују? Направили смо изложбу Шанел, изложбу Диора, ми не конкуришемо неким модним кућама. Једноставно врло висока мода, наравно, већ улази у домен уметности. Ако хоћете, назовите је декоративном, али то је уметност. Шта више, то је лик епохе.

Ирина Антонова је увек хтела да музеј буде препун стваралачког живота, и зато овде делује мноштво разноврсних програма. Али најважније је то што се сама територија проширује до читавог музејског градића. Задатком до краја живота Ирина Антонова назива формирање овог малог градића у историјском центру Москве, где ће бити смештена сва богатства музеја. Потребно је да човек без напора може да проведе читав дан у Музеју ликовних уметности – тако данас формулише своју стратегију управљања Ирина Антонова.