Будућност државе Србије

Тајкуни, политичари, амбасадори, оптужбе, контраоптужбе и демантији, Србија заиста увек има чиме да се забавља. Само је питање где је у тој „забави” и држава? Да ли је дорасла новом типу изазова? Чини се да скоро свака дискусија о државној политици почиње и завршава истом тезом: држава је у дефанзиви, њена моћ да влада топи се.

Да ли, дакле, у време глобалне економије многе владе, па и наша, постају пуке слуге међународног тржишта? На „левици” и на „десници” у Србији сви се данас радо, или нерадо, клањају глобалном капитализму. Праве дебате о „глобализацији”, било да је то лоша или добра ствар, било да смо против ње или је прихватамо. И онда, наравно, имамо афере којих смо сведоци ових дана.

Дакле, хајде да проблем покушамо да сагледамо оптимистички и песимистички. Оптимисти би рекли да је влада изгубила део слободе да руководи привредом по својој вољи и да је смањени економски суверенитет државе логичан резултат победе међународног капитализма, који, опет, убрзава технолошки напредак и ублажава глобално сиромаштво.

Песимисти сматрају да је потребна равнотежа између ефикасне државе и економске ефикасности коју могу да обезбеде тржишне снаге. Песимисти кажу да је корист од глобализације много мања него што оптимисти претпостављају, а штета много већа.

По њима, ако користи има, она се неправедно дели унутар друштва, што је кључни моменат који оптимисти игноришу.

Песимисти признају да се у глобалном капитализму богате капиталисти, а не радници, и да ће међу радницима најгоре проћи неквалификовани. Глобализација ће повећати неједнакости, погоршати сиромаштво и све више водити у социјалну „искључивост”. Данак ће бити плаћен, чак и да глобализација успе под својим условима, у тренутку када способност владе да одговори на њу слаби. А неспособност било које владе да делује поткопава темеље демократије, и када напредовање тржишних снага увуче капитализам у нову кризу – Маркс ће се последњи смејати.

Најновији талас штрајкова у Србији је, заправо, то. Ко је онда у праву, оптимисти или песимисти? Можда држава, па и српска, и није толико у дефанзиви, можда глобализација и неће одиграти одлучујућу улогу у одређивању будућности државе, а можда и слабљење овлашћења државе и није тај данак за одговарајуће користи, коначно, можда су ефекти глобализације преувеличани, јер глобализација главни задатак не извршава довољно темељито?

У државама развијене економије основно питање није да ли је демократија компатибилна са глобализацијом, већ, наизглед мало чудно, да ли је демократија уопште компатибилна са слободом? Јер, демократија и слобода су, наизглед, две стране исте медаље: може ли бити једне без друге? Заправо, слобода и демократија свакако су повезане, баш као слобода и капитализам, али су песимисти у праву када постављају питање може ли капитализам и даље срећно опстајати паралелно са демократијом.

Наиме, песимисти сматрају да ће се капитализам на крају показати толико социјално катастрофалан да ће демократске државе бити напросто угушене у таласу штрајкова и протеста, а уместо њих ће доћи недемократски режими. Могућ је и нешто другачији сценарио: попустљиве према антилибералним вредностима, демократске државе ће можда капитализму поставити такве захтеве и ограничења, па ће он, заједно са слободом, и лагано слабити. Новонастали политички поредак би опет могао да буде „демократски”, али зато ништа мање дисфункционалан и, у крајњем случају, ништа мање тирански.

У сиромашнијим државама, попут Србије, народ стрепи од глобализације и економске несигурности. Било која власт у Србији склопила је мир са светом бизниса. Наравно, ера велике владе мртва је у целом свету, па ни наша влада не види себе као браниоца организованих синдиката, нити као присталицу јавних трошкова. Речи као „предузетништво” и „шансе” потпуно су се одомаћиле. Наши постсоцијалистички левичари, ако су још уопште и левичари, одбацили су традиционалне реторичке фигуре, па чак и омиљене инструменте економске контроле, иако левица у Србији тврди да се њене традиционалне вредности у односу на капитал и раднике нису промениле. У предизборним обећањима у Србији сви се помно чувају било каквог обећања да ће ојачати улогу државе. Иако су привлачне стране колективизма и антииндивидуализма очигледно популарне код бирача, посебно кад немају везе са дискусијама о политици неопходној да би се спровели у дело. Демократији одговарају такве вредности. Капитализму не одговарају.

Но, чак и да је ова процена потпуно исправна, зашто звучи уверљивије претпоставка да ће демократија поткопати капитализам, а не обрнуто, како кажу песимисти глобалне економије? Одговор је једноставан: зато што се то управо збива последњих 60 година.

Покушајте у свему томе препознати наше тајкуне, политичаре, акредитоване амбасадоре, оптужбе и демантије. Демократију и глобализацију. У држави Србији.