Вера младе Косаре

У ЈАБЛАНИЧКОМ устаничком одреду, под командом капетана Милинка Влаховића, налазиле су се веома храбре жене Лепосава Младеновић Белосајка из Драгог Дела, Плана Гудељевић-Михајловић и Даринка Павловић-Ђуровић из Нове Тополе, затим Милица И. Кујовић из Стубле, Ружица Влаховић из Тулара, Даница Мрдељић из Доброг Дола и Ружица Смоловић из Гајтана.
Милица Боричић из Секираче одсекла је косу и обукла мушко одело. Са мужем се борила против Бугара и после пропасти устанка. Није хтела да се преда Бугарима већ је из Горње Јабланице прешла на планину Кукавицу. Склањајући се од бугарских честих потера дошла је у Пољаницу, где су је издајници потказали Бугарима. Јавно је стрељана у Лебану.
Међу женама борцима Јабланичког одреда била је и Даница Мрдељић из Доброг Дола. Заједно са оцем Савићем и браћом Миланом и Иваном учествовала је у свим борбама све до пропасти устанка, а и после њега. Храбро је погинула у борби са Бугарима у Босилеграду 16. маја 1917. године.
Младена Младеновића из Петровца од првих дана устанка активно је помагала устаницима Гајтанског одреда и Слишанске чете. Учествовала је у борбама и била неустрашива.
Док се она борила у Топличком устанку, њен муж Богдан - са којим је изродила једанаесторо деце - са браћом Милованом и Наћом, борио се као српски војник на Солунском фронту.
После краха устанка, Младену су Бугари ухапсили и спровели у прокупачки затвор. Три месеца су је тукли, мучили и саслушавали.
Кад није одала устанике и организаторе четничке организације бучуметске општине, довели су је у Бучумет.
Присилно су окупили сељаке околних села, а Младену везали за ноге наопако и обесили о велики храст испред општинске зграде.
Четири џелата са корбачима и тојагама ударали су јој седамдесет и пет батина и оставили је онесвешћену да виси. Сељаци су са великом зебњом и страхом гледали, а кад су се Бугари удаљили скинули су са дрвета Младенино тело и на волујским колима дотерали кући.
Заклали су три овце, скували коприву и са три свеже коже обавили Младенино тело и тако је спасли сигурне смрти.
Остаће у трајном памћењу ученица лесковачке гимназије и песник Косара Поповић Цаца, кћерка проте Трајка Поповића. Због помагања топличким устаницима, ношења лекова, бомби и муниције, Бугари су је осудили на смрт. Са Трајком Савићем Костићем, представником турековачке општине, Душаном Манасијевићем, из учитељске школе, и Илијом Катанићем, трговачким помоћником, Косара је доведена у турековачку судницу, где је одржано јавно суђење. Косару и шесторо родољуба Бугари су осудили на смрт.
Активни сарадник топличких устаника Цвета Булајић из Дубраве учествовала је у устаничким борбама и видала рањенике. Бугари су је ухватили и средином јануара 1918. осудили на смрт вешањем. Пред окупљеним народом јавно је обешена у Житном Потоку. Са вешала је пљунула бугарске џелате и храбро умрла.
Учитељица Магдалена Николић Мага, жена народног посланика Гаврила из Лебана, активно је сарађивала са топличким устаницима. Помагала им је и организовала болницу за лечење рањеника.
После пропасти устанка, Бугари су је ухватили и 17. марта 1917. године осудили на смрт. Приликом спровођења кроз јабланичка и лесковачка села узвикивала је: “Живела Србија!”
Старица Рандија Савић из Турековца, на почетку девете деценије свога живота, била је уз устанике. У штапу је преносила пошту и новац јабланичким борцима. На том задатку Бугари су је ухватили, мучили и тукли. Кад није одала устанике, завршила је мученичком смрћу. Јелена Поповић из Медвеђе сарађивала је са четничком организацијом Горње Јабланице. Док је њен муж Јосиф, телефониста Другог гвозденог пука био на Солунском фронту, Јелена је са устаницима учествовала у неким акцијама, због чега је ухапшена са двогодишњим сином Добросавом и интернирана у Врање.
Косара Поповић-Радоњић из Медвеђе била је борац у два светска рата. Од појаве устаничког покрета, Косара је са четовођом Митром Поповићем била четник Медвеђског одреда.
Борила се са Бугарима код Лебана, на Црном врху, код Медвеђе, на Гајтану и код Спонца.
Станојка Момчиловић, девојка из Боринца, била је активни учесник устанка у Јабланици.
Бугарска патрола ју је ухватила када је пошла у Боринске ливаде да обавести јабланичке устанике о повлачењу Бугара из села Боринца.
На саслушању код бугарског војводе Стојана Георгиева, Станојка је одбила да призна своје учешће у устанку, као и да ода где се налазе њени другови.
Пошто ништа није признала, и поред мучења и батинања, осудили су је на смрт.
Да би заплашили српски народ, Бугари су присилили сељаке Боринца и Ображде да присуствују Станојкином стрељању. У воћњаку Митићеве баште, Станојку су везали за стабло крушке.
Пре стрељања та храбра девојка викнула је:
“Одвежите ме, гадови. Ја нећу да бежим. Убићете мене, али устанак и моје другове нећете. Србија ће победити!”.


ХРАБРОСТ ЗА ПРИЧУ

ИАКО се окупатор немилосрдно разрачунавао са одважним женама Србије, оне се нису плашиле нити посустајале, биле су решене да и живот положе за спас своје земље. Неустрашиво су ишле на сваки задатак, инсистирајући на томе да се не праве разлике између њих и бораца.