КОРИЈЕНИ НЕТРПЕЉИВОСТИ ХРВАТА ПРЕМА СРБИМА - У ВАТИКАНУ

 ГОСПИЋ, 14. АПРИЛА - Личанин Дане Ластавица, пензионисани правник из Госпића, објавио је књигу "Хрватски геноцид над србским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић 1941-1945. и над Србима од 1991." у којој пише о уништавању документације о почињеном геноциду и о ватиканским коријенима нетрпељивости Хрвата према Србима.

"У својим књигама записао сам да су усташки кољачи, након што би поклали и у јаме побацали србски народ, до паса голи и крвави с ножем у руци трчали у римокатоличку цркву у Горњем Косињу код Перушића да им католички поп скине гријехе с душе да би могли ићи кући", подсјећа Ластавица.
Ластавица /84/ је већ познат по својим досадашњим истраживањима о страдању Срба и Јевреја у Независној држави Хрватској, која су преточена у књиге.
"Мотивише ме оно што сам као дјечак преживио 21. новембра 1941. кад су ми Хрвати, усташе, 12 метара далеко од мене, убили оца, у родном селу Косињу, срез Перушић. За цијели живот запамтио сам како отац виче: `Ништа нисам крив, ништа нисам крив`, али усташа опали из пушке и отац паде. Зато сам послије Другог свјетског рата обилазио јаме у које су бацани заклани и поубијани Срби и видио како из њих вире лобање", рекао је Ластавица за "Вести-онлајн".
Према његовим ријечима, осим многобројних Срба у тим јамама има и тијела неких Хрвата, Нијемаца и Италијана.
"Такође, и 31 члан посада америчких авиона труне у јамама среза Перушић. Све то ме је натјерало да одмах по завршетку Другог свјетског рата почнем да истражујем - да се не заборави", каже Ластавица.
Он каже да је након рата на Велебиту наишао на јаму из које вире дјечије лобање. "Те ноћи нисам могао да заспим, а наредних ноћи сањао сам како та побијена дјеца вриште и питају ме зашто их не извадимо из јаме и достојно сахранимо. Тако узнемирен отишао сам у надлежне институције где су ми рекли: `Јеси ли луд, па што ће ти то? Било па прошло. Не бави се тиме, гледај себе, како ћеш да се домогнеш бољег положаја, да добро живиш`", свједочи Ластавица.
Он подсјећа да су након брионског пленума 1966. године са високих државних функција у Хрватској поскидани Срби и постављени усташки синови и од тад је почело уништавање архива о србским жртвама у Другом свјетском рату.
"Сјећам се, такође, да је почело спаљивање обимног архива о усташким злочинима у Госпићу. Усташки кољачи су, наиме, вољели да се сликају над својим побијеним жртвама. Те фотографије и спискове побијених Срба послије ослобођења заробила је Удба и архива је једно време чувана. Пошто је јасно да доказа о геноциду не може бити уколико не постоје прецизни спискови са појединачним конкретним личним подацима побијених Срба, после брионског пленума, угледам у својој радној средини како млади приправници СУП-а Госпић цијепају та документа и пале их", каже Ластавица.