Азијски џинови највећи увозници оружја у свету

Не само економска, већ и војна моћ се помера у Азију. Територијални спорови доприносе расту милитаризације Азије.  Повећавање супарништва између САД и Кине, Кине и Индије провоцирају суседе на  убрзану модернизацију свог војног потенцијала. У реферату Стокхолмског института истраживања проблема мира наведени су подаци да је 5 земаља Азије било 2011. године на челу списка највећих светских увозника оружја.

На првом месту је Индија, која увози 10 одсто светског оружја у току последњих 5 година. Иза ње је Јужна Кореја са 6 одсто, Пакистан и Кина  увозе по 5 одсто, Сингапур 4 одсто. Дакле, та петорка купује 30 одсто укупног обима наоружања. Укупно су азијске земље, према подацима шведских експерата, купиле 44 одсто светског  наоружања у току 5 година. То је одраз померања центра света у Азију, - сматра руководилац Института политичке и војне анализе Александар Храмчихин.

Тамо се већ давно померила економска моћ, природно је да је  тамо прешла и војна моћ. У тим земљама  су много мањи трошкови одржавања  састава армије.

Иначе, војни трошкови прве петорице светских увозника оружја се такође брзо повећавају. У Индији  они  износе скоро 40 милијарди долара, у Кини 110 милијарди долара. Војни аналитичар Александар Шаравин је убеђен да све то пружа директни утицај на војно-политичку ситуацију у свету.

Он је такође скренуо пажњу и на другу важну геополитичку тенденцију. Многе азијске земље раст економије конвертирају пре свега у повећање војног потенцијала.

Кина је очити пример. Истим путем се креће и Индија. Познато је да међу азијским земљама постоји много озбиљних противречности и тињајућих конфликата.То су територијалне претензије, рецимо, Кине ка Индији, Индије ка Пакистану и обрнуто. Високи је степен напетости на Корејском полуострву. При томе  ни Јапан не остаје по страни. Разумљива је тежња осталих држава да учврсте своје оружане снаге, када се суседи баве тиме. Било би чудно, када би нека држава  почела трку у наоружању, а друга држава  је остала равнодушна према томе.

Кина, рецимо, у спровођењу своје војне стратегије  очито користи пример САД. Она учвршћује оружане снаге ради заштите својих политичких и комерцијалних интереса у иностранству. Индија директно образлаже раст куповина наоружања повећањем присутности Кине у Индијском океану. При томе Кина користи своје тесне везе с Пактистаном – историјским непријатељем Индије – и Мјанмом – историјским савезником Индије.

Многе азијске земље су приморане да обнављају своје арсенале на рачун увоза савременог оружја и због територијалног спора око акваторија у Јужно-Кинеском мору, између осталих, Филипини и Вијетнам. Њихов конфликт с Кином се у вези са тиме заоштрава, - каже Владимир Јевсејев.

Долази до поларизације интереса, дакле, настаје жеља имати такав војни потенцијал који би могао да се супротстави евентуалној опасности по своје интересе и безбедност. Нажалост, свет од тога не постаје стабилнији. Са тог гледишта свака држава усваја за себе своје решење. Неке сматрају да је боље бити под окриљем САД, које при томе преузимају обавезу да осигурају безбедност својих партнера. Друге желе да буду независније, али у том случају морају да троше све већа средства за оружје, одбрану.

У вези са тиме експерти не искључују да ће нова стратегија САД, усмерена на повећање свог војно-политичког присуства у Азијско-Пацифичком региону, подстаћи трку у наоружању у низу земаља, пре свега у Кини.

Данас се повећање у земљама Азије војног потенцијала, између осталог и на рачун увоза оружја, одвија у размерима без преседана. При томе темпо трке у наоружању је невиђен од времена отворене конфронтације у региону војно-политичких блокова 1970-х година протеклог века. Судећи по свему, Азија не жели да уступи другим регионима света своје лидерство у томе.