Црвени божури

Сукоби са КФОР-ом, барикаде, убиства Срба… Косово неће ускоро заборавити 2011. годину, једну од најтежих у историји те покрајине. Данас се може констатовати да ће следећи услов за одржавање дијалога с ЕУ бити укидење србских института на северу покрајине, што значи потпуно повлачење Србије са Косова.

Границе живлења српске нације су веома широке, процес формирања државе Срба, који је почео у првој половини 19. века, наставља се и данас. Ту чињеницу је згодно искористити у тежњи да се Србија врати у границе Београдског пашалука, тврдећи, да та земља не може да постоји у данашњим границама. Србија плаћа веома високу цену за евроинтеграцију, - изјављују политиколози и историчари.  Фактички она плаћа својим суверенитетом и националном независношћу. Осим тога, Србија мора да испуни низ услова ЕУ, који ће још више  распарчати њену територију.

Према прогнозама руских политиколога, ако Србија данас призна Косово,  раније или касније ће се поставити питање признања независности  Војводине, а затим прикључења Косову јужних области Србије, где живи много Албанаца. Војводина данас има веома чудан статус. Већина становника су Срби, Мађара има само 11 одсто. Она има своје представништво, које је већ отворено и почиње да функционише у Бриселу, игноришући своје власти. При томе постоји подржан од стране Запада јаки покрет за  аутономију. На југу Србије влада албански чинилац, који подржавају  сепаратистичке власти Приштине, као и, прикривено,  Запад. Односно, југ Србије  узима курс на прикључење Косову. Дакле, од Србије остаје само Београдски пашалук, који испуњава све услове ЕУ, губи националну економију, банкарски систем. Изгледа, управо то желе политичари, који храбро воде своју земљу у ЕУ.

Међутим, људи, далеки од политике, расположени су другачије. Косово још увек није изгубљено! Оно никада неће бити изгубљено док живи у нашим душама, - сматра наш слушалац Драган Милашиновић. Он је послао нашој редакцији песму Црвени божури, посвећену Косову. Стихови су веома лепи, предлажемо вам да прочитате одломак те песме:

Усни санак Југовића мајка

црне гласе пред бој на Косову:

полећело са њеног криоца

девет младих, сурих соколова,

полећело небу у висине

да досегну ужарено сунце;

ал’ одједном зацрни се небо

неста сунца и белих облака,

паде тама усред бела дана,

а из таме на њено криоце

неко баца девет соколова,

девет мртвих, крвавијех тела;

и још паде на криоце њено

стари ор’o срца прободена.

Заплака се Југовића мајка,

рони сузе још пре зоре ране,

црни санак сломио јој душу

соколови – њени су синови

а орао стари Југ Богдане.

Ал’ кад бела зора осванула

сузе с лица мајка обрисала,

обукла се у лепе хаљине

и изашла пред своје синове

па овако њима говорила:

“Ој синови, моји соколови!

Својом сам вас дојком задојила,

својом руком воде напојила,

грејала вас на срцу својему

и љубила у златну повоју,

певала вам песме успаванке,

снагу сам вам удахнула своју!

Сви се данас диве и говоре

о мојијех деветоро срца,

сви се куну у имена ваша

и надају у ваше јунаштво!

“Послушајте моја децо мила,

соколови с мајчинијех крила!

Ова вас је земља отхранила

отхранила шеницом белицом

и црвеним вином запојила;

ово вас је сунце огрејало,

ово вас је небо миловало,

ова земља и ваша и моја

биће скоро сведок тешког боја!

“Ви идете данас на Косово

за крст часни крвцу прољевати

и за своју вјеру умријети.

Бранећ своју земљу од душмана,

бранећ сестре од туђа зулума

и љубовце од црних усана,

можда неки вратити се неће

да пољубе руку старе мајке!


Олга Журављова,