Помозите делима Србима на Косову

Ево већ скоро четири године руски историчар умтности Олга Серебровскаја  заједно са србском добротворном организацијом „Косовски божур“ ради на пројекту „Помозите делима“- породицама Срба на Косову, који живе у енклавама.

„Била сам непријатно изненађена, како су неправедно поступили са овом земљом 1999.године, и колико су сви били против Срба. И пожелела сам, као човек, да нешто урадим. Знала сам да ће најтеже бити на Косову. Тим пре, што када смо почињали да радимо, албанци су већ прогласили независност. Ми смо почели да помажемо деци из јужних енклава. Одмах су се појавиле везе, људи, спремни да помогну Србима. Када сам почела да пишем за сајтове сеница.ру и србска.ру, убрзо су се нашли истомишљеници у Русији: људи су почели да учествују у нашимакцијама, да шаљу новац.

Спортска опрема за српску школу у Метохији. Инхалатор за Филипа, оболелог од астме. Разне играчке за малишане. „Главно је да се тачно знало ко добија помоћ“,- говори Олга Серебровскаја.

Осим тога, управо захваљујући таквој „адресираној“ помоћи, Срби на Косову су заиста добили нови кров над главом. Ради се о вишечланој породици Перић, која живи недалеко од Косовске Каменице. За градњу новог дома, Перићи су ангажовали албанске стручњаке, који су  неквалитетно саградили кућу, хладну, са лошим кровом и  неадекватном изолацијом. Захваљујући пројекту „Помозите делима“, успели смо да платимо добре мајсторе, да поправимо стање овог породичног дома и плус да од преосталог новца купимо намештај.

„Помозите делима“ даје могућност Србима на Косову да зараде својим рукама. Тако, у оквиру пројекта „Срби Космета - Московљанима“  продавале су се рукотворине које су направили житељи енклава, а све у оквиру Православне изложбе на Сверуском изложбеном центру.

„Наша основна делатност је помоћ мајкама са више деце и женама које потичу из сиромашних породица, које шију и ткају. На пример, Снежана Дубић има 6-оро деце, а удовица је. Снежана дивно штрика  и била је срећна када смо од ње откупили ствари за изложбу. Код нас је био један младић и он се бави резбарењем и његове су се рукотворине брзо распродале у Москви.“

Важан вид наше активности је организација путовања српске омладине са Косова. За неке је чак и излет у централну Србију велика ствар, новина. Ове године, омладина се спрема у Републику Српску. Прошле јесени се испунио давнашњи сан Олге Серебровске: школарци и студенти из србских села Косовка Каменица и Осојане допутовали су у Москву. То је онај случај када није било „ни једног слободног минута“: летња резиденција руских царева у парку Коломенское, Останкински ТВ торањ одакле је фантастични поглед да Москву, величанствена Тројице- Сергејева Лавра, Универзитет пријатељства народа, где између осталих студирају и србски студенти….

„Пре свега, имали смо помоћ наше Цркве: деца су неколико дана становала у хотелима за ходочаснике, имали бесплатне оброке. Уопште, када су представници Руске православне цркве чули да је србској деци неопходна помоћ, они су нам одмах пошли у сусрет. Помогао је фонд Јединства православних народа, управа југоисточног округа престонице и многи срдачни људи.“

Интересантно је да је такав интензиван програм организован у оквирима Московске области, иначе, једне од најмањих у земљи.

Наравно, до поласка, деца нису имала неке конкретне представе о Русији и због тога су их размере потпуно запрепастиле: Москве, Тројице-Сергејеве Лавре. Они су видели активни процес рестаурације цркава и манастира. Осим тога, ми имамо много интересантних пријатеља, па после обилазака, деца опет нису имала одмора већ су их другари водили у шетње по центру престонице, дивили се Кремљу у сутон.

Живот у изолацији оставио је трага на карактер деце, но они су били у стању да се радују,- говори Олга Серебровскаја:

„Да, они не живе безбедно, и они су на то навикли. Посећујући Косово, приметила сам, колико су важни породични односи за тамошње Србе, колико се људи баве децом. Они су много јаче везани једни за друге, него ми, житељи великог града. Срби се уопште разликују по томе што су отворени, радо дочекују госте, а деца расту окружена љубављу и добротом – са њима је пријатно попричати. А и када смо се возили градским превозом у престоници, желели су да знају откуда смо и како нам се свиђа.

По повратку 15-годишњи Никола Трајковић се присећа да је, када је сазнао о могућности одласка у Москву, рекао оцу: „Тата, ако сада немаш новца, онда ја нећу ићи, можда буде неке нове могућности.“

Срећом, Николин отац је одговорио:“ Ми можда и јесмо сиромашни, али прави је невољник онај, ко није видео Русију.“