Сујетно божанство

Једна радио емисија, која иначе промовише несхватљиву искључивост, вређање неистомишљеника, која аплаудира најгрђем језику када треба да се оплету политички противници, и која гаји вербалну и идеолошку агресију као универзалну меру демократије у српском друштву, и која попут какве секте – има симпатије само за „сопствене чланове”, истомишљенике и следбенике – док су сви други, за њих, само блудници, злочинци, глупаци или покварењаци, доживела је да се први пут суочи са невероватном чињеницом да у Србији не живе само људи попут њих. Да има оних који их не подносе, да чак има оних који су уз буку и бес учинили све да им забране промоцију у њиховом „малом месту”.

Иако растурање трибина постаје некако српски специјалитет, коме прибегавају многе странке кад им је то згодно, иако је чињеница да српско друштво још увек није довољно сазрело за идеју „туђег мишљења” – а под тим се подразумева све што не личи на „наше”, и иако се демократија, уз обилату помоћ медија, најчешће разуме као слободно и некажњено линчовање, вређање, понижавање (укључујући и физичку агресију, претње и слично) политичких неистомишљеника, случај са овом трибином и њеним „пучким растурањем” не би ни изблиза добио толики значај да се не ради о радио емисији медијске куће која је за себе успела да, управо уз помоћ властите искључивости, али и огромне подршке из иностранства, некако издејствује статус „свете краве” у српском медијском простору, те да се самопрокламује за јединог чувара истине, правде и демократије, за неку врсту недодирљивог, сујетног, и хиперосетљивог нарцисоидног божанства које, кад је повређено, узвраћа оштро и хировито – ко их нападне, тај је нациста, фашиста, злочинац или управо креира неке нове логоре.

Таква њихова агресија дочекана је агресијом. А ко се игра ватром, од ватре и страда. Поента је у томе што једна агресија рађа другу, а што су на српској јавној сцени ретки они који ће осудити сваку нетрпељивост, сваку искључивост и сваку агресију – па и агресију „свете краве”. Јер је „света крава” много опасна, као некада ЦК или још горе – као Градски комитет. Ко их дирне може да се нада најгорем. Да буде извређан у њиховим емисијама, или да буде облепљен најцрњим идеолошким етикетама, заосталим из времена када су овом јавном сценом владали партијски апаратчици са белим чарапама обувеним на сандале. Или да постане њихова „политичка тема”.

Пошто су сами промовисали метод поништавања другог, и сами су доживели да буду „поништени” у једном малом мирном граду. Прилично су се изненадили кад су видели да њихова истина није једина истина – и да њихова искључивост није једина искључивост. Иако је свако онемогућавање другог да говори, смртоносна за идеју демократије, и заслужује сваку осуду, приметно је да се страсти ни изблиза не узбуркавају у овој мери, када су други медији, или појединци у питању.

Кад, на пример, једна представница НВО опали шамар једном избеглици који мирно демонстрира у центру Београда – изостаје јавна реакција, као и јавна осуда таквог понижавајућег и мизантропског чина – али има осуде када разјарена руља крене да јој врати ударац. „Света крава”, а не здрава логика, одлучује ко је у праву.

То је слика Србије, на коју смо, ипак, пристали – да имамо новог сујетног медијског бога, врховног жреца који свима расписује пресуде и даје „смернице за рад” и „политичку коректност”, јер је унапред објавио да су „му сви рекли да је савршен”. Присуствујемо идеалу дуплих стандарда, и управо се о томе овде ради.

Да Србија има срца и да исти аршини важе за све, јавност би требало да се дигне на ноге сваки пут, када се било која и било чија трибина прекине или забрани, нарочито под притиском мотки и урлања разјарене руље, без обзира под чијом се заставом „врши демократско ућуткивање” оних који им се не допадају.