Душко М. Петровић: Српско тајно оружје

Кад год се, и гдје год, ратовало, причало се о неком тајном оружју, оном које ће донијети преокрет, које ће губитника претворити у добитника, у побједника.

Углавном га није било, углавном су приче о тајном оружју служиле само за подизање и одржавање морала војске - док јој се не насмијеши ратна срећа или док јој она не окрене леђа.

Срби су се, вала, и наратовали, и напричали! За понос је што су сви српски ратови били ослободилачки, за утјеху је што су само једном стварно повјеровали у причу о тајном оружју, оном онолико помињаном Теслином.

Ни најљепша слобода, ни најсигурнији мир не могу прекинути и не могу зауставити приче о увијек неком тајном оружју, ма како се који ратови завршили, јер то што си преживио неки рат значи само да се и у миру мораш жестоко борити: за лакши и боље плаћен посао, за стан или за кућу или тек кредит за кућу коју би да зидаш, па за дјететову школу, па за бабине лијекове, па за аутомобил, па... Увијек нека борба, а свакој борби потребно је одговарајуће оружје, које скоро увијек затаји, и то кад је најпотребније (од тога се, изгледа, не може побјећи) и онда поново почне вјеровање у неко тајно оружје, у оно које сигурно побјеђује!

Добри живци и чврст стомак, да не планеш на сваку провокацију и да доста тога можеш да свариш, главно су оружје у пословима народним и државним свуда у свијету, а у оваквој БиХ нарочито. Наравно, и тако добро и сигурно оружје зна да подбаци, па и да омане - кад набасаш на неког задртог, загуљеног, тврдоглавог, бандоглавог, змијоглавог (непотребно прецртати, мада и не мора), па човјек опет повјерује и понада се у неко тајно оружје.

Српско тајно оружје данас и овдје није код њих, него у рукама оних с којима преговарају и било би добро да се не понадају у њ. Срби се међу собом тешко договоре, а с другима више него лако - ко хоће да их превари треба само да им се представи као добар (ама, предобар!) и може жедне преко воде да их преведе, па и да их врати. Доброта је српско тајно оружје у туђим рукама. Ни на шта на свијету Срби не падају лакше него на доброту, на сироту доброту. Сад ваљда неће, нису баш толико блесави.