Десет погледа на будућност Републике Српске - 2. дио

Кадрови који су постављани на кључна мјеста унутар министарства, али и у појединим амбасадама, су махом ратни и поратни кадрови бошњачких политичких опција, уосталом као и сами министри (изузев периода 2002– 2006. у којем није учињено много да ситуација поправи). Позитивни прописи из области државне управе штите једном постављене кадрове, па се по овом питању у смислу реструктуисања ДКП мреже објективно може урадити врло мало. Стога и не чуди изузетно негативна перцепција Републике Српске и србског народа који се годинама од стране званичних државних органа представљају као опструкционистички фактор у процесу евроатлантских интеграција, а ентитетска власт сатанизује до неслућених размјера.

Када говоримо о поправљању медијске слике, не треба занемарити ни чињеницу да Република Србска не користи нове медијске технологије у оној мјери у којој би то било пожељно за презентовање политичких ставова свјетском аудиторијуму. Као примјер ове тврдње, навешћемо да нити једна ентитетска институција, ни медијски сервис који се финансира јавним средствима не посједује квалитетан интернет портал на енглеском или неком другом страном језику. Наиме, интернет је у великој мјери трансформисао медије стварајући при томе читав низ нових медијских форми путем којих се вијести, аудио и видео садржај, политички ставови презентују тренутно, неограниченом броју гледалаца и слушалаца. Блогови, портали и разни стриминг сервиси, су само неки од њих. У том смислу, мора се размишљати или о адаптирању постојећих јавних медијских сервиса, или о оснивању нових који би били у цјелости окренути ка интернету, и који би свој садржај пружали искључиво на неколико свјетских језика, двадесет и четири сата дневно.

У погледу спровођења лобистичких активности, од 2006. године је урађено много. Наставак сарадње са реномираним свјетским лобистичким кућама је од примарног интереса за Републику Српску, поготово ако се има у виду да бошњачка, па и хрватска политичка елита већ дуже вријеме успјешно лобира за остваривање сопствених политичких циљева, што у Републици Србској до сада није био случај. Као резултат занемаривања лобистичког потенцијала, Република Србска је претрпила знатну политичку штету, бројне резолуције које су је нотирале као кривца за опструкцију Дејтона, што често у питање доводи и њену егзистенцију, истовремено стварајући негативна мишљења која се базирају на оваквој нереалној конструкцији.

6. Сопствена зарад европске будућности не смије бити доведена у питање

Европске интеграције су циљ готово свих политичких партија које дјелују у Босни и Херцеговини. Прокламовани европски пут је, чини се, јединa тема око које постоји консензус сва три народа и њихових политичких представника. Појачано присуство Европске уније кроз Канцеларију специјалног представника ЕУ у Босни и Херцеговини има двоструки циљ. Један је оперативно-техничка припрема земље за усвајање европске правне стечевине и стицање кандидатског статуса, док је други, иако не превише експониран, очување државе и спречавање могућег распада. Стога су европске интеграције, посматрано са аспекта земаља твораца Дејтонског мировног споразума, питање свих питања.

Ипак, треба имати у виду да је у досадашњем периоду овај процес често био злоупотребљаван за унутрашњу реорганизацију земље и трансформацију дејтонских принципа, гдје је у први план истицан ”дух” умјесто слово Мировног споразума. Ову ”дејтонску духовност” су понајбоље осјетили становници Републике Српске у периоду мандата лорда Педија Ешдауна, када се зарад преласка у фиктивну, бриселску фазу, спроводила незапамћена политичка пресија што је подразумијевало насилну измјену устава, наметање закона, смјену легално изабраних званичника уз одузимање свих људских права, затварање предузећа и банака, физичку тортуру над православним свештенством и све друге ”демократске” методе изградње европског пута. Како се средином 2006. године политичка сцена у Босни и Херцеговини хомогенизовала у етничком смислу, и како је фокус међународне заједнице усмјерен на друга, у првом реду сопствена егзистенцијална и политичка питања, утицај Канцеларије високог представника је почео да слаби и она се престала бавити европским питањима која јој никада и нису била у мандату. Зато у својој биографији Ешдаун сасвим транспарентно открива да је у Босну и Херцеговину дошао са циљем централизације и уставног кројења по сопственој мјери, која највише сличи прокламованим политичким циљевима бошњачког естаблишмента.

”Период стагнације”, како европски званичници називају период од пропасти тзв. ”априлског пакета” уставних промјена 2006. године до данас, иако обиљежен међунационалним трзавицама, представља и период у којем је Република Србска повратила своје национално достојанство. Истовремено, позитивна унутрашња политичка клима довела је до све снажнијег присуства Републике Српске као једног од релевантних и незаобилазних фактора када су у питању европске интеграције. Овакав статус отвара могућност преиспитивања сврсисходности европског пута каквим га је својевремено поставио Ешдаун, а који је значајно дерадикализован у посљедње вријеме.

Стиче се утисак да поједини приједлози за европску адаптацију Босне и Херцеговине још увијек иду у правцу грубог уплитања у унутрашња питања, поготово редефинисања уставних рјешења успостављених дејтонским балансом. Питања државне помоћи, војне имовине, коначне имплементације арбитражне одлуке за Брчко и ини су прије свега ствар унутрашњег договора које ни у ком случају не би требало посматрати кроз европску призму. Поготово се не би смјела фаворизовати једна од страна у дијалогу, како се то често ради под пресијом ”заостајања на европском путу”.

Не треба се занемарити ни пресуда Европског суда за људска права у случају Сејдић и Финци против БиХ. Овом пресудом се држава обавезује на измјену кључног дијела устава, чиме се даје подршка оним снагама које ову прилику желе искористити за прекрајање по сопственом нахођењу, покушавајући од Босне и Херцеговине начинити оно што је била почетком деведесетих. Сигурно је да овакав услов није постављан ни ексклузивно националним државама, па је непознато зашто би исти био услов за тронационалну каква је БиХ. И тзв. ”структурални дијалог” о реформи правосуђа који се води на експертском нивоу је у старту попримио политичке конотације, па се све чешће у сарајевским правним круговима уз прећутну асистенцију европских званичника потенцира оснивање Врховног суда БиХ, чиме би правни систем Босне и Херцеговине био обогаћен још једном антидејтонском и антиуставном категоријом. Тако би овај дијалог отишао у сасвим супротном правцу, иако је његова интенција била да се стање у правосуђу сведе у правне а не политичке оквире, да се изврши ревизија пресуда Суда БиХ за ратне злочине и невјероватну квантитативну диспропорцију на штету Срба, као и да се на дневни ред постави питање апелационе надлежности Уставног суда БиХ.

Сигурно је да је европски пут Босне и Херцеговине јединствен и у погледу услова које јој се постављају. Посматрано са аспекта Републике Српске, потребно је извршити реалну процјену сопствене политичке снаге и утицаја како би се кроз овај процес прошло што безболније уз максимално очување уставне позиције и надлежности које су јој дате у Дејтону. Уколико би ова борба била немогућа, указује се опасност од губитка сопственог националног идентитета и аутохтоности зарад још увијек далеке, и надасве незвјесне европске будућности. У прилог томе говоре и актуелне економске и политичке турбуленције унутар европске породице народа, те крајње упитне перспективе саме Уније у оној форми у каквој егзистира данас. Међутим, циљ Републике Српске не смије бити искључиво формално чланство у Европској унији, већ пријеко неопходно усвајање европских норми и културне стечевине који би значајно унаприједили животни и сваки други стандард, а у одређеној мјери балкански менталитет приближили европском. Дакле, питање чланства у ЕУ не треба перципирати емотивно, него реално, уз максимално очување сопствених националних интереса.

7. Само образована нација је успјешна нација

Образовни систем Републике Српске је протеклих година прошао кроз изразите турбуленције. На темељима некадашњег француског модела основног, средњошколског и високог образовања који је био усвојен као званични образовни програм у бившој СФРЈ, прихваћена је изградња новог, болоњског система који је у примјени у Европској Унији. Међутим, ова трансформација је извршена несистемски и без јасне визије, што је резултирало ”дивљом болоњизацијом”, прије свега у сегменту високог образовања гдје је дошло до оснивања ад хоквисоких школа и факултета комерцијалног типа. Поплава преко ноћи стечених академских квалификација није само угрозила образовни систем него и саму будућност Републике Српске као друштва, кроз потпуну академску девастацију и срозавање едукативних и научних критеријума.

Болоњски систем едукације у самој својој суштини подразумијева стварање обучене радне снаге уско специјализоване за потребе тржишта рада. Овакав приступ је у потпуности у сагласности са неолибералним економским принципима који као примарни интерес дефинишу брзо стицање профита за послодавце. Стога се у ширем контексту болоњски образовни систем не може сматрати за квалитетну алтернативу научно-истраживачком моделу који је био присутан у свим бившим југословенским републикама, или бар не у оној мјери у којој је он имплементиран код нас. То се најбоље види на примјеру Словеније која од свих држава чланица Европске уније има најмању стопу реализације болоњског процеса у високом образовању, што се може посматрати и као адекватна брига државе за сопствену будућност.

Не доводећи у питање природу оснивачког капитала високошколских установа (приватни, јавни), и не правећи било какву дискриминацију по том основу, извјесно је да ће надлежне институције задужене за праћење квалитета образовног система у Републици Србској морати извршити детаљну ревизију не само оперативног спровођења стратешког концепта (у овом тренутку то је болоњски), него ће бити у обавези да изврше и детаљну анализу ефеката његове досадашње примјене. Ту прије свега мислимо на преиспитивање квалитета и садржаја наставног програма и наставног процеса, те их усагласити са тренутним економским и академским потребама Републике Српске, како би се створио квалитетан привредни али и научно-истраживачки потенцијал. Такође се треба повести рачуна и о усклађености наставних планова и програма у основном и средњошколском сегменту, те их ускладити са програмима развијених европских земаља.

Чињеница је да су подаци о проценту високообразованих у Републици Србској још увијек далеко испод европског просјека, али је и чињеница да се без новог, системског и стратешког рјешења који не би био искључив и који би реално сагледао проблеме који су и више него присутни, ова статистика неће у догледно вријеме побољшати.

8. Добра безбједносна политика = осигурање мирне егзистенције

Реформом одбране из 2002. и 2003. године, Република Србска је изгубила значајан сегмент свог безбједносног система, а то је Војска Републике Српске. У исто вријеме, цјелокупна Босна и Херцеговина је прошла кроз процес смањења конвенционалног наоружања који је био у посједу дотадашњих ентитетских оружаних снага, стварајући релативно слабу заједничку оружану формацију. Употребна вриједност Оружаних снага Босне и Херцеговине се тако свела на интервенције у случајевима елементарних и других временских непогода, али, што је још битније, и што је можда и једини разлог зашто егзистирају, на учешће у мировним и војним мисијама НАТО пакта.

Недуго након реформе одбране, под притиском Педија Ешдауна и инструкцијама бошњачке политичке елите спроведена је реформа обавјештајно-безбједносног сектора. Дотадашње обавјештајно-безбједносне структуре ентитета, Обавјештајно-безбједносна служба Републике Српске (ОБС) и Федерална обавјештајно-сигурносна служба (ФОСС) су стопљене у јединствену Обавјештајну-безбједносну агенцију (ОБА-ОСА), док су дотадашњи кадрови ентитетских служби, након дискутабилних безбједносних процедура и провјера, прераспоређени на нове радне позиције. 2005. године, ентитети су располагали још једино јавним безбједносним сектором - Министарством унутрашњих послова и Полицијом Републике Српске, те Федералним министарством унутрашњих послова и министарствима и полицијским формацијама кантона у Федерацији БиХ. Губернатор Ешдаун је, усмјеравајући се на њих, а у циљу креирања јединственог босанскохерцеговачког министарства унутрашњих послова и полиције осмислио фамозни концепт реформе полиције по којем би, да је спроведен, пала и посљедња линија одбране државног капацитета Републике Српске јер би реформа јавних безбједоносних структура захтијевала и реформу правосудног система (мјесна надлежност судова, тужилаштава и сл.). Као неуспјели покушај спровођења Ешдауновог концепта безбједносне унитаризације формирана је Дирекција за координацију полицијских тијела, чији досадашњи ефекти дјеловања показују сву апсурдност постојања таквог органа на нивоу Босне и Херцеговине.

У условима умањеног безбједносног капацитета, Република Србска мора предузети све неопходне мјере за јачање полиције, што подразумијева опремање најновијом техником и оружаним средствима, до институционалног оснаживања улоге Министарства унутрашњих послова. Разлога за подизање свијести о општој безбједности има много - од константне пријетње екстремистичких покрета какав је вехабистички, до спречавања криминалних активности које су у посљедњих двадесет година евидентне. У том смислу, од помоћи могу бити искуства других пријатељских земаља које су изложење пријетњи тероризма, као нпр. Израел и Руска Федерација.

Посебну пажњу треба посветити питању тзв. кибернетичке безбједности, с обзиром на то да се већина логистичких активности које се одвијају са циљем терористичких напада обављају путем модерних електронских средстава комуникације. Током 2011. године, Република Србска је направила значајан искорак у овој области као први ниво власти у Босни и Херцеговини који је легислативно уредио ову област, док су у току и припреме за успостављање оперативно-техничког тијела које би се бавило обом проблематиком. Колики је значај кибернетичке безбједности, најбоље говори податак да су Сједињене Америчке Државе успоставиле и посебну ”сајбер команду” оружаних снага, а да се тренутно размишља и о оснивању новог рода америчких оружаних снага чији би примарни задатак био национална одбрана и превенција безбједносних ризика на интернету и другим рачунарским мрежама. Отуда и посебно интересовање НАТО структура за ова питања унутар Босне и Херцеговине[5].

У оквиру разматрања питања из области националне безбједности, благовремено се мора покренути и расправа о дилеми везаној за приступ НАТО савезу која је спецификум србског народа и тиче се историјског контекста односа према западној алијанси. Извјесно је, међутим, да се ова одлука не смије доносити на пречац, бар не без претходно јасно изражене народне воље путем референдума и уважавања стратешког опредјељења Србије. Са сигурношћу се може тврдити да је за дугорочно рјешавање проблема националне безбједности Републике Српске примарни интерес успостављање добре сарадње, па чак и стратешких односа, са неком од респектабилних војних сила. Такође је исправно тврдити да се заокружен безбједносни оквир може остварити једино повратом пренесених надлежности из ове области.

9. Рационализација администрације се остварује упливом нових идеја и нових кадрова

Рационализација бирократског апарата је за сваку власт изразито болно питање, али је и стратешко уколико се жели остварити ефикасност и смањење јавне потрошње. По званичним подацима, сви нивои власти у Босни и Херцеговини посједују несразмјерно велик административни апарат који се, жели ли се омогућити бољи сервис грађанима, мора смањити на прихватљив ниво уз истовремену модернизацију коришћењем нових технологија. Овај процес је још 2006. године покренут под називом ”Реформа јавне управе у БиХ”, а у ту сврху при Савјету министара формирана је и Канцеларија за реформу јавне управе која декларативно проводи смјернице из стратегије, иако су практични резултати најблаже речено изостали. Чак штавише, укупан број чиновника је од потписивања споразума о реформи јавне управе порастао и до 5 %, од чега је чак 25.000 радника запослено у институцијама Босне и Херцеговине. Узме ли се у обзир да је, сходно уставној конструкцији БиХ, већина управних надлежности на ентитетском, кантоналном и општинском нивоу, оправдано се поставља питање сврхе многих управних органа који већи дио додијељених им буџетских средстава користе за личне доходке и друге врсте накнада.

Који су неопходни кораци ка реформи јавне управе Републике Српске?

Прије свега потребно је креирати централну евиденцију кадрова, смањити формално успостављен оквир руководећих радних мјеста уз истовремену измјену легислативе како би се омогућило рангирање и унапређење по основу радних способности. На другу страну треба се извршити ревизија ефикасности сваког чиновника понаособ, те сходно томе предузети потребне мјере које би водиле остварењу циља (престанак радног односа, премјештај по потреби службе, обавезно усавршавање, интерно тестирање и сл.). Такође је пожељно испитати праксу других земаља у којима је процес реформе јавне управе дао жељене резултате. Као један од могућих модела је и чувени естонски модел, гдје је број запослених у државној управи сведен на најмању могући мјеру захваљујући масовном коришћењу интернета и пратећих информационо-комуникационих технологија, и гдје је успостављен систем тзв. е-владе (енг. e-Government). При томе треба сагледати све факторе који су Естонију довели до титуле ”европског лава”, а посебно историјски контекст естонског развоја и подударности са политичким положајем и другим карактеристикама Републике Српске (популација, геостратешка позиција, транзиција из социјализма ка капитализму, и сл.).

Свакако да је за ефикасну употребу нових технологија предуслов добра техничка обученост особља што неминовно води до отпора запослених који се на нове пословне процесе тешко адаптирају. Међутим, мора се размислити и о постепеној измјени старосне структуре државних службеника, односно пружања шансе младим, образованим и у технолошком смислу оспособљеним кадровима чији је ентузијазам и жеља за константном едукацијом изражена у већој мјери. С обзиром да је главна одлика сваког ефикасног управног апарата брзина и транспарентност управних процедура, за претпоставити је да би оваква радикална трансформација у односу на постојеће стање дала резултате. У том смислу у Републици Србској је у посљедње вријеме учињено неколико крупних корака у стварању инфраструктурних претпоставки за омогућавање увођења е-владе, што је пракса са којом би се требало наставити и у наредном периоду.

10. Кренути напријед значи прећи из социјалне у развојну фазу

И поред значајних инвестиција и реализације инфраструктурних пројеката који су обиљежили протекли петогодишњи период, Република Србска се још увијек може окарактерисати као друштвена заједница окренута социјалним питањима. Најбољи доказ ове тврдње је постојање Министарства за избјеглице и расељена лица и бројних других ресора сличне надлежности смјештених у оквиру других управних органа и након седамнаест година од окончања ратних сукоба. Чињеница је да постоји реална потреба и брига за лица која су у стању социјалне потребе, али је исто тако чињеница да је пријека потреба за осмишљавањем и покретањем инвестиционих циклуса који ће стварати нову вриједност.

Посебно мјесто у друштвеном животу Републике Српске заузима државна брига за оне коју су у њене темеље положили највриједније. Брига о борачким категоријама и породицама погинулих бораца мора остати императив, јер се ради не само о социјалном збрињавању, него и стварању националне кохезије кроз његовање вриједности и позитивних ефеката протеклог одбрамбено-отаџбинског рата.

Значајна буџетска средства се морају одвојити за развојне пројекте. У том контексту, потребно је наставити са усмјеравањем новчаних средстава у круцијалне пројекте од државног значаја, као што је до сада рађено кроз пројекат Инвестиционо-развојне банке. Предуслов је довод страног капитала и развој јавно-приватног партнерства као модалитет који имплементирају и економски развијене земље, наравно, на здравим легислативним темељима. Такође, научно-технолошки развој и већи уплив академске заједнице у процесу осмишљавања ових пројеката, те преузимање најбоље праксе других транзиционих друштава је путања којом би се требало кренути уколико се жели прећи у развојну друштвену фазу.

Закључна разматрања

У претходном тексту смо указали на друштвено-политичко стање у којем се тренутно налази Република Србска. Извјесно је да нам предстоје велики изазови које је у циљу благовременог адресирања потребно детаљно анализирати и таксативно побројати. На једној страни ради се о пријетњама по саму егзистенцију у политичком и правном смислу, док други аспект сачињавају унутрашњи друштвени проблеми који би могли довести до самоурушавања или, у најмање штетном сценарију, нефункционалности самог државног оквира.

Предвиђања домаћих и страних аналитичара о будућности региона иду у дијаметрално супротном правцу. Једни посвећују велику пажњу евроатлантским интеграцијама као спасоносном моделу Босне и Херцеговине и коначној европеизацији Балкана, док други тврде да је тренутна угроженост европског пројекта индикатор неких нових вјетрова у међународној политици и међународном поретку, али и шанса за стварање сувереног државног оквира. Иако фокус овог рада није усмјерен на процјене глобалних кретања, са извјесним степеном сигурности можемо констатовати да би примарни интерес србског народа и Републике Српске у наредном периоду требао бити санирање ратних и постратних друштвених девијација, у својеврсном смислу окретање ”самом себи”, те градња модерног микроокружења које ће бити довољно примамљиво за велике партнере у случају све евидентније поларизације свјетске политичке сцене.

Историјске прилике за обједињавање србског националног простора које су пропуштене захваљујући неразумијевању новонасталих околности и вођењем ирационалне политике довеле су до додатног оптерећења србског националног бића. Посебно је тешко сагледати све негативне ефекте протеклог рата који је у социолошком смислу створио додатне обавезе за будуће генерације, прије свега исправљања неоправдано негативне слике о једном честитом и слободарском народу који никада није исказивао хегемонистичке аспирације, и који се због своје духовне и моралне снаге увијек налазио на удару великих, али и општој националној апатији која резултира крајње екстремним идеолошким пројектима попут ”друге Србије”. Република Србска, као завјет србског националног корпуса западно од Дрине гарантован Дејтонским мировним споразумом мора бити и остати врховни идеал за који је плаћена огромна цијена, те је неопходно константно указивати на оправданост њеног постојања као гаранта опстанка. Уз јачање сопственог националног духа, потребно је пронаћи компромис са народима у окружењу и радити на успостављању добросусједских односа. При томе је потребно уважити и друге политичке ставове, не дозволити хомогенизацију домаће политичке сцене у оној мјери у којој би она угрозила постојање другачијег мишљења, али и указивати на постојање јединственог националног циља и вриједности.

У контексту свега претходно наведеног, Република Србска мора бити национално и друштвено одговорна заједница, јер свака грешка данашњице може бити кобна за будуће генерације, што је ризик који у данашњим турбуленим временима не би смјели преузимати. Десет теза које су изложене у овом раду би тај ризик могли смањити, у обиму у којем се наша перцепција садашњих друштвених, политичких и правних токова покаже исправном.