Агонија краја

Већ одавно није никаква новост да између Џомбића и неких министара у Влади нема вербалне комуникације што је резултат одавно већ поремећених односа унутар кабинета. Министар здравља Ранко Шкрбић се поодавно одметнуо још од времена када му је на знање стављено да је убједљивпо најрастрошнији са резултатом у коме се здравствени систем распада у дужничкој вертикали од домова здравља до Фонда здравствебог осигурања. Ништа боље стање није ни у аграру али је и Мирослав Миловановић, попут Шкрбића, потражио заштиту са највише адресе. Афере које потресају универзитете и потпуна компромитација образовног процеса на приватним високошколским установама мјерљив су учинак министра Каиповића. О некомпетенцији Жељка Ковачевића, који је својим јавним иступима у више наврата брукао институцију Владе, у јавности се зна скоро све као и о катастрофалном учинку у ресору индустрије. Домети минситра Петра Ђокића коме је у реформисању пензионог и система борачке заштите помагало пола Владе да би се испоставио резултат који је скандализовао борачку популацију, очигледни су у бар 30.000 новчаника демобилисаних бораца. Зоран Тегелтија се концентрисао на прављење законског оквира за нова задужења јер му је потпуно јасно да систем функционише на краткорочним и дугорочним позајмицама. Свјестан свега, овај брод али и структурални дијалог први ће напустити Џералд Селман размјештањем у Уставни суд. Женски дио Владе нико од почетка мандата није ни узимао озбиљно што се потврдило као сасвим оправдано. Нико, наиме, па ни сам Џомбић, ни након двије године не зна шта тамо раде Тешановићка, Лејла Решић и извјесна Горана Златковић која је министровање у туризму схватила као практиковање туристичких путовања. На обољелим леђима Џомбић више није у стању вући кабинет који му је други саставио па је реконструкциуја неминовна, са разлазом или без њега.