Радун: Дачићева формула успеха

Готово цела Србија била је изненађена успехом СПС  и Дачића на парламентарним и председничким изборима. Њихов резултат, изгледа, зачудио је и саме социјалисте, иако су очекивали „добро“ треће место. Око процене потенцијала СПС-а омануле су и агенције, као и аналитичари, који сада, post festum, коментаришу да је он прави победник избора. Како је дошло до тога да СПС од борбе за цензус 2007. године (када је освојио 5,64 посто гласова), са својим мањим коалиционим партнерима дође до 14,54 посто подршке бирача на овим изборима, и тако постане фактор без којег је тешко формирати Владу?

ОД ВЛАДЕ ДО КАМПАЊЕ
 
Оно што је одмах уочљиво, то је да није било негативне кампање против социјалиста, те да су они, фудбалски речено, неометано прешли већи део терена и пуцали на гол. Док су се ДС и СНС трошили у међусобицама које су негативно утицали на њихове рејтинге, СПС је водио позитивну и јасну кампању.
Социјалисти су максимално искористили позицију у власти – тј. Дачићев положај министра полиције – да се покажу као озбиљна политичка опција која је способна да одлучно делује. Често је мана политичара то што нису довољно активни или пак вични комуникацији са својим актуелним и потенцијалним присталицама. Дачић је демонстрирао да је способан и за прво, и за друго. Као министар полиције побрао је симпатије немалог дела јавности (и то благовремено пре избора), због неких ефектних хапшења и других потеза попут отказивања тзв. геј параде. Ишао је линијом јавног мњења и демонстрирао да је „човек чврсте руке“ у Влади која је доживљавана као метиљава и неуспешна, а његовој популарности погодовало је и то што га грађани углавном не сматрају кривим за катастрофалну економску и социјалну ситуацију.
Изборна кампања СПС-а надовезала се на брижљиво грађен Дачићев имиџ. Најзначајније у кампањама је да се код одређеног политичара ништа не измишља преко ноћи, већ да се истакну елементи раније створеног имиџа, који посебно позитивно „одјекују“ код присталица одређене политичке опције. У случају Дачића имали смо баш то: четири године стварања имиџа на темељу његовог вођења МУП-а (а позната је фасцинираност Срба полицијом), ефикасно пропраћено изборном кампањом са јасним порукама које разумеју и најшири слојеви, те стереотипима који им годе. Са свих страна су одјекивале речи: „одлучно“, „јасно“, „чврсто“.
Дачић је успео да се представи јавности као „глас народа“. Наспрам политичара који користе хладни тзв. европејски новоговор, лидер СПС-а користи „сочни“ народни језик. Уместо апстрактних појмова и концепата попут „динамике евроинтеграција“, употребљава просте језичке и мисаоне форме којима, често, погађа у срж проблема који муче многе грађане. Њега у томе следе и други прваци СПС-а и коалиционих партнера те странке. Осим тога, СПС и његов пратећи оркестар умешно сарађује са синдикатима, пензионерима, ратним ветеранима и неким сродним групама, о којима нико не да не брине, већ се ни не претвара да брине.

КАПИТАЛИЗАЦИЈА „ЂУРЂЕВДАНСКОГ УСПЕХА“                                         
Када се конкретно деловање министра полиције, са ефикасним медијским поентирањем, искомбинује са „јасном“ и „чврстом“ причом која је на граници „политички некоректног“ патриотизма (па и национализма) – добија се јаснији одговор на питање откуд толики гласови датих СПС-у и Дачићу. Активност, дрскост, одлучност, неоптерећеност истином, осећање за медије и дух народа – дали су изборне плодове. Сада су Дачић и СПС у прилици да буду најпожељнији партнер за „политички брак“, и да свесни тога много траже и од оних који су формално моћнији од њих.
Понашање између два круга председничких избора, то јест евентуална подршка једном од кандидата, Дачића уистину може да доведе и у премијерску фотељу (коју је већ затражио, али није јасно да ли са намером да је и добије или да се ценка око кључних ресора у власти). Но, питање је да ли ће вођа СПС-а одиграти паметно. Ма колико Дачић био прагматичан, могуће је да му успех повећа амбиције до те мере да постане превише скупо коалиционо решење и за ДС, и за СНС, па да не успе да капитализује „ђурђевдански успех“. Или пак да се одлучи да уђе у „прагматичну коалицију“ са ДС-ом и да пропусти шансу да дугорочно више добије са могућом премијерском позицијом и снажнијом улогом у влади без ДС-а.
Било како било – био Дачић део власти са значајном улогом у њој или пак доспео у опозицију – он је постао суштински битан политички фактор у земљи Србији.
Извор: Печат