Милкица Милојевић: Будализација језика

Прогрес у имплементацији Дејтонског споразума обезбиједиће развој цивилног друштва... Партиципација у власти подразумијева транспарентност рада...

И тако даље и томе слично. Редовни потрошачи, да не кажемо конзументи, телевизијских дневника већ су одавно огуглали на овакав језик. Разне имплементације, партиципације, апликације, ескалације, императиви, приоритети, ентитети и остали раритети, толико су се одомаћили у политичком говору, да је без њих просто немогуће замислити озбиљну скупштинску расправу или конференцију за штампу.

Они који говоре оваквим језиком очигледно немају ни најмању потребу да их публика разумије. Иначе би им било јасно да је за просјечног Србина партиципација оно што плаћа кад иде доктору, имплементација неко чудо установљено Дејтонским споразумом, цивилно друштво група момака без униформи и оружја, а прогрес стара типа усисивача.

Много прије него што се у наш језик уселио прогрес, постојала је ријеч напредак. Оно што је цивилно може да буде и грађанско. Реализација не би нимало изгубила на значају, ако бисмо је назвали остваривањем. Не постоји под богом ниједан разуман разлог да се провођење закона, мировног споразума или изборног резултата прекрсти у имплементацију. Прије рата смо на конкурсе, огласе и лицитације слали пријаве, али данас се примају само апликације. Некад смо се школовали, данас је у моди едукација.

Неки сматрају да су овој жестокој интернационализацији српског језика кумовали страни дипломати и њихови преводиоци. Лингвисти су одавно утврдили да такозвани политички говор садржи фонд од око 400 ријечи. Преводиоци су, опет, да се не би замарали више него што је неопходно, прећутним договором одлучили да отприлике половину од наведених 400 ријечи уопште не преводе. Уосталом, када се имплементације, реализације и прогреси ставе у одговарајуће падеже и повежу помоћним глаголима, добије се сасвим пристојна протоколарна реченица.

Међутим, било би непоштено тврдити да су за све криви странци. Српски језик је у посљедњих петнаестак година обогаћен и изразима домаћег поријекла. И то углавном глаголима типа: одрадити, увезати, уградити, разрадити. Ако се узме у обзир коријен поменутих ријечи и чињеница да су за развој ове струје новоговора најзаслужнији већ помало заборављени "добри домаћини" може се закључити да смо ми један марљив и радан народ. "Разрадити идеју" у српском новоговору значи, отприлике, неку или једноставну или разумљиву ствар учинити дозлабога замршеном, досадном и неразумљивом, а у циљу заметања трагова.

Превести глагол "увезати" прилично је компликован подухват. Углавном, ова ријеч нема никакаве везе са везењем, али може имати везе са увозом, политиком и сличним дјелатностима. Ту се, углавном, неки људи нешто договоре, да би некакав посао заједно одрадили (никако урадили), на обострано или вишестрано задовољство, а на штету свих осталих, то јест неувезаних.

Зашто извјесна категорија људи обавезно умјесто радити или урадити, користи ријеч одрадити? Можда зато што не воле да раде, па преко воље одрађују ствари. Или зато што је "одрађивање" прљав, мучан или тежак посао, који разрађивачи и увезивачи препуштају нижим сарадницима. У посљедње вријеме средовјечна господа ријеч одрадити све чешће користе и у смислу обављања брачних или ванбрачних дужности.

Најинтересантнија нова српска ријеч јесте глагол уградити. Или тачније: уградити се. Само потпуно необавијештени мисле да савремени неимари "уграђивањем себе" чине дивљења вриједан подухват, попут оног несрећног српског властелина који је, прије много вјекова, како каже епска пјесма, у Скадар на Бојани живу уградио своју вјерну љубу. Данашњи градитељи не пате од митова. Напротив, сасвим су прагматични.