Бурановске бабушке: Синдром Компаја Сегунда?

Живот потврђује древну мудрост: "Нема пророка у својој отаџбини." Пратећи најновије успехе "Бурановских бабушки" сећам се судбине кубанског музичара Франсиска Репилада, познатијег као Компај Сегундо.

Један од најактивнијих представника традиционалне кантауторске песме тридесетих-четрдесетих година прошлог века дуго година је живео практично потпуно непознат настављајући притом да пева и наступа. Локални медији и музичке куће су га просто игнорисали сматрајући да је безнадежно застарео. Како су се зачудили кад је добивши позив од шпанског продуцента Компај напунио севиљску салу Карбонерија, а његови дискови су били распродати у целој Европи! Стално је позиван на гостовања, а песма Чан Чан не да је просто постала популарна, већ и култна. Тада је имао скоро 90 година.

Медији су почели брже-боље и грчевито да покушавају да надокнаде пропуштено: Компај је заузео прва места на свим топ-листама, друштво је обузело незадрживо "компај-поклоњење", његове песме су се стално вртеле на радију, приказивале на ТВ. Његов успех је прокрчио пут на међународну сцену читавој плејади традиционалних музичара Кубе: Буенависта Социал Клубу, Елиадесу Очои и другима. Успешна мешавина модерног и традиционалног је тренд савремене уметности који одише постмодерном.

Међутим, то је доказало неспособност музичких критичара и медија да правилно оцене националне таленте. Сама чињеница да постоји читава генерација која је својевремено веома утицала на форму народне музике, заборављену од стране критичара и публике, показује у најмању руку неправилан однос према пропагирању културних вредности. У трци за лаким новцем музички студији, а за њима и радио, телевизија и сви остали медији мање су радили с најбољима, а више с онима који доносе највеће приходе.

Природно, пошто су ме "Бабушке" подсетиле на Компаја Сегунда, намећу се паралеле, разуме се, узимам у обзир размере и културне разлике. Главни закључак је исти – очигледно је да не делују механизми за адекватно тражење талената и њихово промовисање. Кад ови механизми лоше раде појављују се изненађења као што су "Бурановске бабушке". И питање је – зашто уопште нисмо знали да оне постоје? Одговор је – недостатак или одсуство пројеката, којима се систематски и правилно проналазе алтернативни таленти и представљају широкој публици управо на основу самосвојности, оригиналности и квалитета. Могуће је да у Русији има телевизијских канала посвећених групама као што су "Бурановске баке", али ја за њих не знам. Музичких телевизијских канала нема превише, а они који постоје препуни су баналне поп-музике.

Русија је тиха земља, рекао бих, скоро нечујна. Свако своју музику држи за себе кријући је у слушалице или лични простор који је веома затворен. Музика треба да се пробија искључиво преко формалних и техничких канала, за разлику од других земаља где њено многолико присуство постаје део звучног фона сваког града, сваке улице, и чак понекад комшија дозвољава себи да те заглушује регеом, салсом или најновијим хитом још једног љубимца естраде. Не кажем да је то боље, просто констатујем чињенице.

Зато главну одговорност за промовисање културних вредности, укључујући и музику, сносе културне установе и медији. И они треба да начуље уши како радост откривања следећих бабушки не би била помрачена мишљу о томе да су дуго, понекад предуго, морале да очекују признања.

Андрес Мир,