Евровизија: гласај за себе и за тог момка

Спорно друго полуфинале Евровизије-2012. навело нас је да поново говоримо о ангажованости и исполитизованости овог конкурса. Селекцију није прошао један од фаворита – грузијски певач. При томе прошли су представници „мале Европе“ – Малте, Македоније, као и Естоније и Литваније. Такође све више питања изазива традиционална квота за старе европљане – Французе, Велику Британију, Шпанију, Италију и Немачку, који у финалу учествују априори као оснивачи конкурса.

Органзатори Евровизије 2012. су уложили максимум напора да окончају са оптужбама за предвидљивост резултата. Била су промењена правила гласања – враћен је стари систем када се време за гласање ограничава на 15 минута. Ипак то неће решити главни проблем, истичу посматрачи и новинари, а то је политичка ангажованост на главном европском музичком конкурсу. Као прво, зна се да земље суседи традиционално гласају у блоку једни за друге из разлога историјских симпатија или културног заједништва. Посебно упечатљиво ова тенденција је почела да се испољава после увођења система поена 1975. године. Тако Шпанци дају већину гласова Италији или Португалији. Исто је са Балканом, чак без обзира на тињајуће политичке конфликте, рекао је за Глас Русије британски новинар Монти:

Мислим да појаве локалних симпатија не могу да се искорене. На пример, бивше југословенске земље не воле једна другу, мада имају много заједничког у музици, они воле такву музику и зато гласају једни за друге. Да, без обзира на све напоре, гласање по симпатијама није нестало. Британија ће тако традиционално гласати за Ирску. Али и за руске баке ћемо такође да гласамо. О њима говоре у свим вестима и мислим да ће бити врло популарне у Британији.

Ипак често комшијски фактор на Евровизији може не само да помаже, већ и да смета. Тако се дешава у случају Јерменије и Азарбејџана, Турске и Кипра, Турске и Јерменије. Последња је решила да бојкотује актуални конкурс јер се одржава у Бакуу. Протестно гласање је још једна важна компонента Евровизије. Исто као и политичке интриге. На пример у четвртак када је решавана судбина „златне“ улазнице за пролазак у финале, остала су непрочитана два фаворита: представници Турске и Грузије. На крају је Анри Цохадзе морао да оде кући. И многи се слажу да није ствар у таленту – песма и наступ Анрија је био много динамичнији. Дугогодишњи погранични конфликт између Тбилисиај и Бакуа поново се испољио ових дана. Зато су очигледно Грузију решили да оставе без финала, истичу новинари. По подацима анкетирања такви скандали који се с времена на време појављују ометају популаризацију Евровизије као симбола уједињења велике Европе.

Ипак много већу опасност за Евровизију као конкурс представља систем квота за земље осниваче, сматрају експерти. Италија, Немачка, Француска, Велика Британија, Шпанија пролазе у финале аутоматски, и то не само да лишава Евровизију додатне интриге, већ и личи на анахронизам, рекао је Македонац Мануел:

Ја сматрам да Велика петорка треба да се такмичи у полуфиналима. Али са друге стране ове земље увек имају велику телевизијску публику и европски емитери неће пропустити тако лаком залогај, неће снизити рејтинге преноса ако не прође, рецимо, Италија. Они су заинтересовани само за финале, и ако се за неког из Велике петорке такмичње заврши на претходном стадијуму, интересовање за шоу може да падне. То је непоштена ситуација, али ништа се не мења.

Евровизија је и конкурс великих амбиција малих држава. Посебно упечатљиво се то испољило по завршетку другог финала када су прошли између осталог Македонија, Малта, Босна и Херцеговина. Прес-сала се шаренела од националних застава разних величина. Многи новинари су се шалили да је публика мини-интернационале помагала једна другој како би у финалу показала петорки и другим великим учесницима да не треба да се опуштају.