Нове зоне унутар зоне евра?

Ванредни, 18. по реду самит ЕУ није дао ништа осим празне буке. Дискутовали су на њему много, ватрено и упорно, али одлуке, пре свега о превладавању дужничке кризе, нису донете. Франсоа Оланд је лобирао између осталог за увођење јединствених евробондова. Тачније заложио се за финансијску алијансу дужника. Његови мотиви не треба посебно да се објашњавају. Француски буџет сам пати од великог дефицита. Идеја није наишла на ватрене присталице у редовима лидера проблематичних земаља југа Европе. И не само међу њима. Пројекат увођења јединствених евробондова из разних разлога подржава ММФ, Светска банка, САД и Кина. Како би се ослабио притисак, Немци су припремили контрамере.

Министар економије Немачке спреман је да предложи партнерима из зоне евра своје представе о томе како да изађу на крај са кризом. Ради тога јужњаци треба да наставе да уводе немачко искуство реформи. Да подижу старосну границу за одлазак у пензију, да правее забране отпуштања персонала, да се не односе посебно озбиљно према споразумима са синдикатима. Сличне мере ништа неће коштати владе. Али главно изненађење је изненадило чак страначке другове Ангеле Меркел. Канцелар предлаже да се у проблематичним земаљама попут Грчке или Португалије уведу посебне зоне са смањеним пореским режимом за бизнис и фактички слободом да се отпушта персонал. Такве олакшице такође нису скупе, зато ће привући кризне регионе страних инвеститора.

Да ли је реално реализовати ову идеју? Експерт Гласа Русије Јаков Миркин који руководи Институтом за финансијска тржишта, не сматра план – стварање зона унутар зоне евра – утопијским.

Зоне са разноврсним пореским режимима су општеприхваћена пракса. Драматична грешка за зону евра било би одсуство компромиса. Са друге стране, судећи по развоју догађаја, она се повлачи од строгих конструкција у свет где је много стабилизационих механизама, договора између земаља којих се оне придржавају у много флексибилнијем формату. Зато што у свету турубленције коју демонстрирају глобалне финансије, строге констуркције ће неизбежно бити сломљене.

Ипак Немачка је спремна да одреши кесу у једном случају: да да свој допринос увећању капитала Европске инвестиционе банке до 80 милијарди евра. И да да пристанак на размрзавање средстава структурног фонда ЕУ. Ове милијарде треба да оду на подизање коњуктуре проблематичних земаља.

Питање је само једо: који конкретно пројекти треба да буду финансирани? Својевремено шпанске банке које су добиле јефтин каптал доприносиле су формирању мехура у сектору грађевинске изградње. Нема оних који би поново да гурају новац „у бетон“. Као што нема ни пројеката који би реално могли да стимулишу коњуктуру и да започну процес извођења економије југа Европе из рецесије.