Стаклени грађани Европе

Како је званично саопштила ових дана у својој конференцији за штампу Европска комисија, она је предала Суду ЕУ тужбу против владе Немачке. Тужба садржи захтев да се Немачка казни за то што њено руководство две годне одбија да доведе национално законодавство у склад са захтевима директиве Европске комисије о чувању телекомуникационих података о грађанима земље. У случају задовољења тужбе сваки дан даљег одлагања ће коштати Берлин 315.000 евра.

Ми смо се практично већ претворили у стаклене људе, а наша земља се приближила томе да постане држава тоталног праћења. Тако мрачну прогнозу дао је недавно на Интернет-порталу аустријског Радио Салзбурга научник Рајхард Каусхофер. Тако је он прокоментариоса закон о шестомесечном чувању телекомуникационих података о сваком грађанину Аустрије, независно да ли се он сумњичи за нешто или не, који је ступио ових дана на снагу на основу директиве Еврокомисије.

Зашто се усијање страсти око директиве Брисела претворило већ у судску расправу на општеевропском нивоу? Ту треба прецизирати да је у ту расправу доспео за сада најјогунастији члан ЕУ – Немачка. Директива коју је усвојио Брисел још 2006. године да се у торку од 6 месеци до 2 године чувају подаци о свим телефонским разговорима, пре свега преко мобилних телефона, као и о Интернет-разговорима грађана, укључена је у национално законодавство апсолутне већине земаља чланица ЕУ. Недавно се предала Аустрија. Одуговлачи Швајцарска, Чешка и Румунија. А Берлин је заузео глуву одбрану и за сада не планира да одступа.

Низ немачких политиколога сматра да је узрок конфликта овде између министра правде Сабине Лојтхојсер-Шнаренбергер из либералне СвДП и министра унутрашњих послова Ханса Петера Фридриха из конзервативне ХСС. Прва предлаже да се чувају подаци, и то у краћем року, само о лицима која су осумњичена за кривична дела. Други је за пошотравање контроле. Између осталог, како самтра на пример професор Московског државног института за међународне односе Олег Барабанов, подлога конфликта је много шира.

ЕУ покушава да учини све транспарентнијим, да олакша приступ персоналним подацима, говори професор. Основни циљ је спречавање тероризма. А многе земље, између осталог Немци, против су директиве. Овде видимо ситуацију како политичка сврсисходност, која је сасвим јасна и нико је не оспорава, ступа у противречност са демократским правима.

У причи око директиве ЕУ постоји још једна нијанса која се не најављује превише. У априлу Европски парламент после дугих дискусија утврдио је споразум са САД о предаји личних података путника који из Европе лете у Америку. Барабанов не искључује да је строга заштита своје директиве од стране Брисела диктирана и занитересованошћу атлантског партнера. Циљ борбе против тероризма је наравно благородан. Да ли ће му одговарати и благородна средства, питање је.