Харковски Пикасо у Москви

Тако је испало да је већина радова лидера украјинске авангарде Василија Јермилова дошла до нас само у виду фотографија. Његове малобројне сачуване слике, склуптуре и објекти налазе се у музејима и приватним колекцијама по читавом свету. Зато организатори изложбе отворене у московском Мултимедија Арт музеју суочили су се са тешкоћама. Приликом формирања изложбе експонати су сакупљани током неколико година по приватним колекцијама Кијева, Харкова, Москве, па чак и Лондона.

Једни називају Василија Јермилова украјинским Маљевичем, други су склони да га пореде са Пикасом. Његови учитељи били су Иљја Машков и Петар Кончаловски, пријатељи из младости Владимир Мајаковски и Давид Бурљук. Он је био уметник бр. 1 у Харкову после револуције: сликао је декоративна и агитациона платна, издавао часопис и правио интеријере, био један од оснивача Уметничко-индустријског института... Крајем 20-их година руководио је часописима Нова уметност и Авангарда.

Таленат Јермилова признавали су не само у домовини: 1922. године он је добио Златну медаљу на изложби у Лајпцигу, а његови радови, направљени у коауторству са Ељ Лисицким 1928. године на Међународној изложби штампе Преса у Келну наишли су на врло топао пријем.

Али после тријумфа 20-их година уследило је дуго затишје. 23. априла 1932. године изашла је одлука ЦК ВКП(б) О борби против формализма у уметности, која је прогласила соцреализам јединим правилним уметничким правцем.

Једини велики рад Јермилова из тог доба, представљен сада на изложби у Москви су интеријери Харковског Дома пионира. Уметник није успео да пронађе себе у званичној совјетској уметности, оптужили су га за формализам и космполитизам, а 40-их година искључили су га из Савеза уметника. Јермилов је био приморан да зарађује за живот уређењем клубова и кабинета партијског руководства, наставничком делатношћу. Тек 1962. су га рехабилитовали, и чак су му дозволили да одржи личну изложбу. Не чуди што се није сачувало тако много дела Василија Јермилова.

Судећи по оном успеху који су радови Јермилова двадесетих година постизали у Европи, судбина уметника могла је да буде сасвим другачија. Да је на време напустио СССР, као што је то урадио његов истомишљеник Давид Бурљук, његово име могло би да буде на челу спискова најпризнатијих уметника аванагарде.

При томе не може се рећи да је читаво рано стваралаштво Јермилова било новаторско. Између осталог на изложби Мултимедија Арт музеја може се видети слика Дама са лепезом (1919) из збирке Константина Григоришина, која необично подсећа на рад Пабла Пикаса Девојка са мандолином (Фани Тељје) (1910). Стилистика и техника слике, карактеристичне особине у представљању детаља портрета — све то говори о очигледном континуитету. Само што је Пикасно насликао своју Девојку девет година пре Јермилова — 1910. године, када је будући мајстор конструктивизма још учио у харковској градској ликовној школи. У позним годинама Јермилов је писао о томе да се у свом стваралаштву трудио да искористи ”велико наслеђе прошле уметности свих времена и народа”. Очигледно да је Дама са лепезом пример таквог коришћења.

Данас се стваралачко наслеђе Јермилова постепено враћа публици. Издат је каталог у којем су објављена сва његова позната дела. У Харкову су решили да овековече сећање на уметника тако што су његово име дали центру савремене уметности, а у Москви је отворена изложба на којој могу да се виде његови радови.