Публика хоће саучешће

Један од највећих руских филмских фестивала Кинотавр завршен је тријумфом филма режисера Павела Руминова Ја ћу бити ту – филма са социјалном тематиком која се сваког тиче, како су га одредили критичари.

У сижеу је рекло би се све једноставно: млада симпатична жена ради као администратор у ресторану, сама васпитава дете. Она је врло духовита. Обожавају је пријатељи и колеге. Али једног злосрећног дана сазнаје да болује од рака – и почиње да тражи родитеље који би усвојили њеног шестогодишњег сина. И налази... Све је једноставно, али удара по емоцијама!

За режисера Пвала Руминова овај филм је по сопственом признању постао етапни. Преокренуо је представе о животу и стваралаштву. Филм је израстао из жеље да направим филм другачије него што сам правио до сада. Нисам схватао баш како, али сасвим сигурно другачије, говори Руминов. Између осталог, до тада он је већ био аутор 13 филмова.

Желео сам да саосећање које само сећао снимајући овај филм осете и други. Одједном сам схватио да не треба стављати неке маске, играти неке игре, као раније, већ треба снимати филмове који успостављају контакт са другим људима. Осетио сам се као мали дечак који још жели да га похвале мама и тата, којих више нема, обоје су умрли од рака. Али то није везано са избором теме... Ништа у животу нисам радио свесније од овог филма.

И заиста: пре него што је снимио филм Ја ћу бити ту, Руминов је дуго разговарао са оболелима од рака, направио је о томе документарни филм који, како се он нада, може да пружи људима психолошку помоћ. Па и филм који је награђен гран-пријем фестивала Кинотавр права је сеанса психотерапије. Потреса оптимизам и снага духа главне јунакиње. Необични утисак оставља то што филм практично нема негативне јунаке. Сви су са знаком плус. Унаоколо је много дивних људи а ми се концентришемо на негативно, то је лош стереотип, сматра Руминов. Уз то режисер је убеђен да му је филм вратио веру у професију, коју је сасвим изгубио. Руминов је признао то на затварању фестивала, стојећи са наградом у рукама.

Више од годину дана састајао сам се са мамама које леже у онколошким бокесевима, у болницама – говори режисер. Ове жене гледају филмове, много филмова. Да, углавном америчке, али и руске. Оне гледају лепе жене, дивне мушкарце, воле добре приче. И том им помаже! То сам видео, то је за мене била револуција! Тако да оно чиме се бавимо чини ми се има смисла.

Људима су потребни такви филмови, у томе је сав резон. При томе потребни су свима, независно од година, националности, социјалног статуса – сматра продуцент филма Кира Саксаганска.

То је филм са људским лицем. Мени се чини да смо кренули исправним путем, зато што се овај филм тиче сваког. Мислим да управо такви филмови могу да привуку публику.

Паралелно са филмом Павел Руминов је на исти сиже снимио мини серију коју ће приказати на телевизији.