Буђење се догодило и ништа га не може зауставити

Дневник за РСЕ овај пут водила Данијела Мајсторовић, професорка на Филолошком факултету у Бањалуци, једна од грађана Бањалуке који су подигли глас због уништавања зелене површине у центру града.

Оно што је започело као грађански бунт због урбицида, прерасло је у незадовољство због лоше економско-социјалне ситуације, корупције и нелегалног, политиком помогнутог богаћења тајкуна. Судјелујући у једном од тих просвједа професорица Мајсторовић је истакнула:

"Дошли смо у ситуацију да се даље не може. Ако анализирамо који људи долазе, можемо видјети професоре, докторе, умјетнике, студенте, грађане, раднике, значи људе свих друштвених класа и слојева које је ујединила како та еко прича за заштиту животне околине, тако и прича да је њима догорјело до ноката и да овај протест виде као једну могућу снагу која би реполитизовала нека питања, учинила то да се грађани осјећају да они заиста значе нешто, да нису анонимно гласачко тијело које ће да уради оно што се од њих тражи.“
16.6. субота

Излет на Козару са бившим и садашњим студентима, село Горња Бистрица, нетакнута природа, сунце и шума. Заједно смо прије скоро три године кренули са неформалном читалачком групом Језик, моћ, идеологија на Филолошком факултету потакнути дешавањима на загребачком Слободном Филозофском. То септембарско поподне 2009. отворили смо са Марксовим 18. бримером. Читања су се наставила, наставили смо причу и у процесу пропитивања се сломили и трансформисали. Звучи нескромно али слободно могу рећи да смо једни другима промијенили животе. Теорија је прорадила. Многи од нас одлазе ове јесени на стипендије у Edmonton, LA, Graz, Toronto... Occupy North America, каже Давид у по' бадминтона, не требамо себе схватати преозбиљно. Лежим на козарачкој висоравни, поглед пуца ка Грмечу...падају ми на памет партизани а вријеме је ово данашње, етнонационалистичко, транзицијско и некако ми се баш ту чини најјаснијом спона револуције и меланхолије о којој говори Татјана Јукић.
Бака Ружа је ту као свједокиња времена, каже да разлике пуно и нема. И њено најјаче оружје је здрав разум. Вољела бих да буде и моје.

17.6. недјеља

Сањала сам Мостар. Мостар је за мене не само град и већ и специфично стање ума, метафоре које се тичу његове подијељености не раде посао јер шта заправо кажемо када кажемо да је 'подијељени' град, да је као Бејрут? Знам само да ме истовремено нешто боли и да сам јако срећна кад пролазим Старим градом, алејама мирисних липа, разрушених кућа и вила, као рецимо Универзитетске библиотеке. Тада не могу а да не размишљам о људима, старим и новим, живим и мртвим, који су, како Ферида Дураковић каже, 'били кад су били'. Ко ли је све ту живио и како? О онима који ту живе духом, као рецимо Маја Мандић, која је открила (и завољела) камен, мистичне стећке, Радобољу и Херцеговину тек послије рата, па ме сваког прољећа пита 'знаш ли ти да ми сваке године у ово доба идемо у Херцеговину', или тијелом, као Тања Милетић која је прије неких мјесец дана поново одушевила представом 'Био је лијеп и сунчан дан' о 2. мају и опсади Сарајева. Ходам у сну Булеваром револуције као границом и мислим да је рат је некако увијек надохват руке.
 Бањалучки протести/шетње двадесет први дан не јењавају иако је преко тридесет степени у хладу. Данас је шетња била до Кастела гдје се пар стотина људи забављало уз разглас и фризби. Преводила сам текст Паоле Орлић за монографију Hassana Abdelghanija, фотографа и водитеља галерије Макина из Пуле- неких 5 сати рада на свега 2 и по странице...неки би то назвали опсесивношћу.

18. 6. понедјељак

Двочасовно пеглање ријетко да је гламурозно али некад се и то мора (по врућини), нарочито кад се већ десет дана непријатељски гледаш са гомилом неиспегланог веша. Чланак Маје Бјелајац је постао вијест на CNN-у, "When fear disappears: protests in Banja Luka entering third week"...затим одлазак на сједницу научно-наставног вијећа Филолошког факултета...питам се колико ће универзитети све мање бити универзална мјеста размјене и промјене (људи?), стицања (знања?) а све више бирократизовани административни центри евидентирања и управљања? Срећом пауза је између нетом завршених предавања и испитних рокова тако да новопечена ванредна професорка може мало и да одмори између лекција француског и протеста. Поносна сам што коначно могу да кажем J'habite et j'travaille a Banja Luka.

Зависница сам од фејсбука. Признајем. И на страну то што се путем те друштвене мреже обезбјеђује увид у разне верзије стварности и тумачења актуелног друштвеног тренутка, тек погодио ме моменат кад нека екипа из Сарајева вели како "има нелагоду у вези са шетњама за Пицин парк" као и да је у питању гомила некаквих трее хуггер-а који, ето не проблематизују питања попут рушења Ферхадије или прогона Муслимана/ки из града. Мени се та нелагода чини контрапродуктивном, нарочито када покушамо мислити/живјети ново заједништво и солидарност на овим просоторима упркос и у инат идеолошким и репресивним механизмима подјела. Концепт "шетње/протеста" (семантика је опет важна као и одговарајући перформатив, назив шетња је прикладнији јер протест треба да има организатора и да буде пријављен, шетња не долази из имагинарног центра и збуњује власт, није битно да ли је шетња или протест, битно је шта "то ради"). Ово се показало кроз нпр. летке и округле столове те разне друге активности "борбе тијелима која значе" и шетња за Пицин парк у Бањалуци јесте отварање простора-црвоточине у главном току у којем ће се између осталог и проговорити/проговарати о политици сјећања те праксама систематског брисања људи, топонима, паркова, џамија, цркава..па и свијести. Жао ми је због нелагоде нарочито када знам како је ово до прије само двадесетак дана било потпуно незамисливо.

19.6. уторак

Држала испите из шест предмета из разних анализа дискурса и разних 'ствари' културолошких. Свиснула. У преговорима са Дамиром Арсенијевићем и Јасмином Хусановић за одлазак у Тузлу на догађај под називом ˝Јавна учионица – јавно добро: ка тргу слободе˝ и "Род, ред и солидарност". Иде десетак људи из Бањалуке, што студентарије, што наставника/ца и кутлурних радница/ка, а окосница пројекта је сарадња која потиче нове облике солидарности кроз проток знања, културну размјену и умјетничко стваралаштво између особа из региона а у циљу производње културе и знања. Како год нестварно звучало у миљеу постдејтонске БиХ, чини се да центри критичке праксе полако али сигурно почињу дјеловати и сарађивати.
На протесту данас мање људи, вјероватно због врућине. Пиво у Мрx добро додје а бањалучки нови Нектар је yумми (мало локал-патриотизма).

20.6. сриједа

Згрoжена сам данашњим чланком у Гласу Српске "Ренесанса грађанске свијести" у којем новинарка квалификује демонстранте/киње као људе 'инструментализоване свијести' и невјешто, мада не мање пропагандистички, имплицира да се бањалучки протести оркестрирају из Сарајева. Она у уводу, "зналачки" вели да се "наиме, ре ради ни о каквом процесу који за циљ има стварање бољег и правичнијег друштва", а откуд би то и знала, на протестима није виђена, већ је ријеч о "инструментално навођеној свијести". За њу је парк "такозвани парк", свијест је "напрасно" пробуђена (је ли то "напрасно" негативна квалификација, шта је требало да буде "постепено буђење"?), прослављени редитељ Куста је "паметнији" (од лудих и лијених Требињаца ("можда караулу једном поправе, па у њој угосте каквог туристу и узму му паре", контемплира новинарка) који, како она вели, 'караулу прогласише тврђавом' и удружише се у намјери даму не дају камен) па је попустио...а вила Маркезић у Сарајеву се руши (не каже да је у питању корпоративни интерес Реифеисен банке, већ се прешућено имплицира опет неко свесрбско страдалништво) наочиглед јавности и то је, гле чуда управо открио Глас и недвосмислено брани "етнички самосвјесну" буржоазију (вила Периновић је од историјског значаја, у њој је основан ХДЗ БиХ!!!). Постепено или не, буђење се догодило и догађа се. И ништа га не може зауставити. Да ли ова новинарка то види али се "прави", не види или не жели да види њен је проблем- ипак она обликује јавно мнење и нема нимало одговорности а то је страшно.
 Одох писати чланак за Slavic Review, транзиција националних и културних идентитета никад није била опаснија.

21.6. четвртак

Исправљање студентских радова, кухање на плус 40, куповина хране и виђање са Тијаном Окић. Неки дубокоумни разговори с Данијелом Балабан. Правила фоццаццио, исла на француски. Одох до Храста гледати пренос. Александар Илић послао занимљив слоган за парк: "Тјерај стоку са ливаде, излиј бетон за жохаре". Пренос био фантастичан, сједили смо на улици као у некој бразилској фавели а након што видео пројектор није радио, комшија из улице гдје је Стари Храст је буквално кроз прозор избацио ТВ. Нас око стотињак смо се поредали и гледали док су скупи џипови и BMWи пролазили улицом. Неко је, "наравно", звао полицију и Синиша нам је рекао да је "марица на путу" те да би боље било да се преселимо на зеленило преко цесте. Емисија је превише распршила поруку а политичари су је "наравно" искористили за своје циљеве. Дака је био сјајан!!! Го Дака го!!!! Кући је Владо гледао Blade Runnerapo 100 пут а ја сам отишла на спавање око поноћи. Комирана.

22.6. петак

Пут за Тузлу. Возили смо три и по сата након што смо промашили Станаре, обишавши и Прњавор, и Дервенту и Добој. Долазак у Тузлу, село Брешке, Дамирова мајка Нихада нас дочекала са бурецима. Након тога завршавање текста/дневника за Слободну Европу. 17.00х. Смјештање у хотел и покрет ка кући Пламена мира гдје се одржава Јавна учионица-јавно добро. На учионици позната, драга лица, другарица Јасмина Хусановић, Динко Крехо, Ајла Демирагић, Анела Хакаловић, Адиса Башић...поезија, критика, теорија, нове солидарности. Правимо Y задругу Бањалука, Тузла, Сарајево, Мостар... Y цеста постоји у Истри а овај бх. Y засад само у нашим главама...до недеље смо овдје и радујем се...радујем се...
Текст написала Данијела Мајсторовић за дневник Слободна Европа.