Радун: Србија без „црвене линије“

КОНКУРС ЗА НОВОГ БРАНКОВИЋА

Сада ЕУ врши притисак на Србију да се „испоштује“ оно што је договорено, а ми као јавност нисмо баш упознати са свим што је власт у Београду потписала у вези Косова. Све то, на челу са „амбасадом Приштине у Београду“, велика је жаба, коју тешко може и хоће да прогута и „најевропљанин“ Дачић који је поручио да неће седети у таквој влади. Но, да није сео у такву владу 2008. године данас, можда не би на дневни ред дошла „канцеларија Косова“, са све заставом сецесионистичке творевине.

 

Али, од састава нове владе зависи и ко ће даље у име Србије да преговара са Приштином. Борко Стефановић је најпре изјавио да председник не би требало да учествује у преговорима директно, јер би то било посредно признање „државе Косово“. Коначно се, ето, и Борко досетио да су преговори у којима учествују високи функционери Србије наспрам оних са Косова „нека врста признања“. Но, то га до сада није спречавало да званично преговара са Албанцима (уместо да остане у оквиру СБ УН и Резолуције 1244) и да им испоручи добар део преосталог суверенитета, по чему ће и остати упамћен у новијој србској историји.

Но, Борко се одједном „предомислио“, па каже да пошто су преговори око последњих парчића србског суверенитета над Косовом у питању, у ту „купопродајну работу“ би требало укључити и новог председника Николића.

Но, иако је сада постављена прича да одбијањем учешћа у „косовском дијалогу“ председник губи иницијативу и ризикује да покушају да га прикажу као неког ко се склања од тешких питања и још тежих одговора, ипак се чини да је Томислав Николић већ довољно дуго у политици па схвата подметачину која долази од стране Тадића и његове екипе. Чак и у случају кохабитационе клацкалице власти у којој је Николић „осуђен“ на иницијативе и преузимање одговорности да би избегао политичку изолацију и маргинализацију, тешко је поверовати да би нови председник преузео на себе одговорност коју дефинитивно сноси бивши председник и његова влада. Они су до сада „имплементирали“ све захтеве Запада, од којих је готово сваки на нашу штету и све заједно то чини најсрамније епизоде у историји наше дипломатије и државе. Нико не би сада желео да са њима подели бреме такве историјске одговорности, па вероватно ни председник Николић.

ИЗЛАЗ ИЗ ЖУТОГ ЛАВИРИНТА

Чини се да прича о подизању нивоа разговора и нема нарочитог смисла, те да је чак ни ЕУ не жели. Како се то каже, „промена формата преговора“ би за српску страну имала смисла само ако би се у СБ УН разматрао србски захтев за преговорима о статусу Косова. Но, како се од тога одустало под страним притисцима и захваљујући домаћој неслози, „политички ниво преговора“ нам изгледа као замајавање јавности нечим што би требало да изгледа као сувисла и разумна политика.
Ако се жели испливати из овог глиба од сада би требало водити јаснију, отворенију и на ширем концензусу засновану националну политику око Косова. Наравно, са свешћу да су многе битке већ изгубљене и да нам позиције нису добре. Но, нажалост, сада тренутно немамо ни владу, а политику већ одавно немамо, па сходно томе немамо ни концензус око тога шта и каква би та политика требало да буде.

А тај минимум заједничких ставова би подразумевао замрзавање преговора на овом нивоу или блокирање даљег процеса пузајућег признања сецесије, или став да се не пристаје на „отварање канцеларије Београда у Приштини и Приштине у Београду“, ту би морао да буде и јасан став око подршке Србима на северу да очувају своје институције, те о статусу енклава и манастира. Исто тако би у то спадала и на заједничком ставу заснована политика борбе за националне интересе и у сфери отете државне, црквене и приватне имовине и енергетских ресурса, чија вредност се процењује на неколико стотина милијарди евра. Ово последње не сме да потисне у други план оно примарно — национални и државни интерес, као и борбу за национални идентитет кроз овај напор.

Пуцњеви на српске цивиле на северу Косова и акције око таблица су тест где је граница србског нејединства и пасивности. Како није било јасне и јединствене реакције српске политичке елите и институција, они ће нажалост ићи и даље.

Извор: Печат