Милићи

Јест Михаило Лалић значајно комплекснији писац од Краља Николе и од Милована Ђиласа, али заједно остају у свом времену, добро ослоњени на његову идеолошку матрицу.
Али једна Кратка цртица Михаила Лалића, коју је објавио осамдесетих година, пред крај живота, у „Књижевним новинама", обрадовала ме, осјећајући да је у њој превазишао себе, а његов ум несвјесно заблистао. Наиме, прича се ослања на потресни догађај из историје Црне Горе, приликом њене похаре од војске везира Ћуприлића, који је разорио, задужбину Ивана Црнојевића, Ћипур, заједно с Латинима. Турци су, у другом походу, зашли дубоко у Црну Гору, а у племену, Бјелицама, последњи жесток отпор давали су браћа Милићи. На крају, Милићи се затворе у Цркву и одатле се били с Турцима. Турци на посљетку запале цркву, и седам браће Милића сагоре у племену. Ова прича чудесно је активирана по завршетку Другог свјетског рата, на Цетињу.
Наиме, по завршетку рата, када је већ било сасвим „рашчишћено" с Богом и религијом, када су већ били предати погибији и јамама преко стотину свештеника из Црне Горе, и када је, послије тог погрома и прост народ, из страха, одустао од цркве, поп Ђоко Милић, са Цетиња, усуђивао се да служи литургију, иако народ није долазио у цркву. А служио је тог празника у Бјелицама, у Цркви у којој су сагорели седам браће Милића.
Власти су призвале попа Ђока, и чиновник га упитао: „Шта радиш попе у цркви кад тамо више нико не долази?" „Како не долази, јадан, ја сам служио у пуној цркви", одговорио је смирено и сигурно поп Ђуро.
„Шта причаш попе, јеси ли полудио, ми знамо да нико не долази у цркву!"
„Како не долази, кад сам почео службу, и мој ђак запојао, прихватили су појање седам браће Милића, и тако ја ослужих божију службу у пуној цркви!". То је укратко та прича, а нама је остало да мислимо о тим ријечима које изнутра држе Црну Гору.
Шта је тадашњи иследник могао да каже, да учини? Могао је да каже да је поп луд, и да га треба убити, као и друге. Но, крв се у Црној Гори тек била мало охладила, и слегла. А испред иследника стајао човјек који сигурно стоји иза својих ријечи, и свештеник иза кога су сигурно стајеле чудесне ријечи које је изговорио. Иза попа Ђока сад су отворено стали и ватрена браћа Милићи, чија жртва у колективној свијести Црногораца изазива дивљење и страхопоштовање. Иза њега су сасвим сигурно стали црногорски свештеници, и многи други, на правди Бога побијени, током Другог рата. Иза њега су, наравно, стајали сви Црногорци, који су за вјеру и слободу дали свој живот. Иза њега је на крају стало и бодрило га Јаванђеље, и мистерија унутрашње историје човјекове.
А иза онога који је тако олако и надмено питао свештеника, стајала је власт стечена на крви, понајвише на крви своје браће.
Како је сам Лалић схватио ову причу? Вјероватно да није улазио у њене мистеријске и есхатолошке основе, али као писац, осјетио је њено савршенство, њену фантастичну димензију, која савршено кореспондира са земаљским, историјским и психолошким склопом претеклог цетињског свештеника, као и са подвижничким каратером одабраних Црногораца.
Сва последња, петровићка историја Црне Горе, на крају, ништа друго није него продужени пламен и појање Браће Милића. На њиховом пламену може да се ослони вјерска пламеност и владарска одлучност Светог Петра Цетињског. На Милића пламену, лако се надодава духовни, и пјеснички пламен Владике Рада. Пред тим овостраним пламеним и оностраним појањем стиди се фантазија осредње литературе и људи који живе без подвига. Габријел Гарсија Маркес, био би фасциниран овом причом, и ставио би је на чело својих фантастичних минијатура. У њој се органски спојило животно и мистично, историјско и есхатолошко, крсно и васкрсно, земаљско и небеско, појединачно и универзално, историја и поезија, живот и литература, жртва и слава, човјек и његов тајанствени лик.
Слутим да је и сам Михаило Лалић, пред овом причом из свог народа, коју је засигурно такву чуо од једног мудрог Чевљанина, другачије размислио не само о Црној Гори, него и о својој литератури и њеним дометима, човјеку и његовом чуду.
Андрић, који је у овом духу, написао најљепшу бајку, Аска и вук, пред овом причом, поновио би ријечи Достојевског да је, „живот фантастичнији од литературе".