У очекивању командора

Дон Жуан. Верзија – нова московска позоришна поставка нуди публици да поново истражи живот и погледе на свет легендарног шпанског заводника, чије име је постало заједничка именица.

Верзија лика Дон Жуана у светској књижевности има море. Безбожност, супротстављање себе друштву и његовим етичким вредностима, тежња ка искључивости – ова канонска својства Дон Жуана су означена још у 17. веку у комедији Севиљски берберин или Камени гост шпанског драматурга Тирса де Лимине. Затим је лик развијен у делима великог француског комедиографа Молијера, немачког писца романтичара Хофмана. У Русији овом лику врло много је додао велики песник Александар Пушкин. Његов Дон Жуан, јунак мале трагедије Камени гост је вишестран: то је и романтичарски трагач за идеалном љубављу и безбрижни заводник и лицемерни циник. Пушкин, сматрају стручњаци, поставио је тачку раста овог чувеног лика у руској поезији с почетка 20. века. Код Гумиљова Дон Жуан је путник авантуриста. Код Цветајеве симбол неограничене страсти. Код Балмонта некакав мит Новог доба, који утврђује пре свега слободу личности.

Коју верзију предлаже нова генерација руског позоришта? Редитељ предтаве Андреј Шљапин који је тек ове године добио диплому позоришне академије каже:

- Какав је био реални Дон Жуан у ствари немогуће је схватити. Али то је и добро. Ми смо то искористили и направили чак не свог Дон Жуана, већ пробали да истражимо човека који, како нам се чини, читавог живота се бавио тиме што је проучавао границе некажњивости.

Такав угао учинио се врло актуалан читавом колективу, примећује у интервјуу за Глас Русије вршњакиња редитеља, сценограф представе Александра Душевска.

- Редитељ је и дошао код мене с мишљу о савремености овог лика. А показатељ савремености по нашем мишљењу је циничност и некажњивост, потпуно одуство романтичарских црта у том хероју. Али удубљавајући се у његову генезу пронашли смо и друге његове особине. И тада се појавила жеља да схватимо: да ли је тако једностран овај лик са његовим чувеним цинизмом?

Радећи на својој верзији редитељи су схватили да им није довољан један Дон Жуан. Појавила су се три глумца који играју три Дон Жуана разног животног доба. Први је младић заводник који не размишља да је убиство грех. Други еј старији, окоштали циник који протествује против Бога. Трећи, најстарији, ближи је моцартовом тумачњу лика у опери Дон Жуан.

Ритам живота на сцени је карневалски: са маскама, луткама, конфетама, шпанском коридом. Глумци час висе на конопцима, час лупају по картонским кутијама, чак изводе џез имровизацију.

У таквој шароликој стилистици представљају се кључне епизоде из живота Дон Жуана: на гробу Инезе, којој је он једном разбио срце. У Мадриду са вољеном Лауром, ради састанка са којом он одлаже упознавање са Доном Аном. Коначно на гробљу, где дон Жуан шаљиво позива статуу Командора, споменик мужа Доне Ане кога је убио код себе на вечеру. У класичној варијанти статуа постаје оружје небеске казне и шаље грешника у хад. Али савременом Дон Жуану Командор не долази, не подиже камену руку да га одвуче у пакао. Аутори представе дају хероју могућност да размисли о својим греховима у очекивању Каменог госта.