Опет избори

Догађаји последњих дана – распуштање Скупштине, пад владе, нови избори – нису једнозначни. Тужно је да Србија на историјски изазов – насилан распад државе, — одговара падом владе, а не збијањем редова. Таква ситуација може да обрадује само недобронамерне.

Кажу да другог излаза није било. Премијер тврди да у влади нема јединства по питању очувања територијалне целовитости Србије. Председник је, насупрот, уверен да нема јединства око европске будућности земље.

У праву су обојица – очување целовитости земље и њен европски пут су све теже спојиви. Пре или касније мораће да се призна истина, — већина земаља Европске уније не признаје целовитост Србије. Шта то значи у правном смислу, појаснио је одлазећи премијер: Споразум о стабилизацији и придруживању, који гарнтује територијалну целовитост Србије треба да ратификују све земље-чланице уније, па и оне које су признале независност Косова. Самим тим, или текст споразума мора да претрпи измене, или Француска, Немачка, Велика Британија треба да се предомисле. Узгред, то озбиљно подрива теорију председника Тадића, према којој ће чланство Србије у Европској унији да јој олакша одбрану националних интереса.

Одлазак Војислава Коштунице изазвао је ликовање у либерално-демократским редовима, пошто га тамо сматрају главном препреком на путу Србије у Европу. Међутим, с обзиром на проглашење независности Косова, може се испоствити да је одлазећи премијер био последња препрека на путу Српске радикалне странке у власт. Не треба потцењивати снагу увреде коју је народу Србије нанела та иста Европа. Не да ми да поверујем у тријумф демократске опције и компликован однос странака на том политичком крилу. Већ сада се могу предвидети дуги и мучни преговори на тему ко с ким и у којој пропорцији. Монолитни радикали и ту су у предности, тим пре што ће им сваки покушај Демократске странке да уђе у договор са либералима дати повод да оптуже демократе за издају националних интереса.

Уосталом, ко год да победи на предстојећим изборима, премоћ ће бити премала да би се могла оценити вољом народа. У сваком случају ће остати негде око половине незадовољних грађана, који ће сматрати да ова власт нема права да одлучује у њихово име. Из те ситуације постоје два излаза: Округли сто уз учешће свих политичких снага, на којем би била израђена јединствена национална стратегија и референдум. Прва варијанта с обзиром на српску политичку традицију делује ми као мало вероватна, — за њу је неопходна озбиљна спремност свих страна за компромис. Другог се плаше све политичке снаге, јер одговор народа некоме сигурно неће оставити могућности за тумачење у своју корист.