Бруно Векарић о новом сведоку у случају „црних трансплантолога“

Србском тужилаштву за ратне злочине пошло је за руком да нађу свеодка који је спреман да детаљно говори о случајевима црне трансплантологије на Косову крајем 90-их, оним истим о којима је саопштио специјални известилац Парламентарне скупштине СЕ Дик Марти, а пре тога писала бивши тужилац Међународног трибунала за бившу Југославију Карла дел Понте. О детаљима у интервјуу са Бруном Векарићем, замеником тужиоца Србије за ратне злочине.

Пре десетак дана, у нашем разговору пред почетак процеса пред Окружним судом у Приштини, за незакониту трговину људским органима, поменули сте да ће Тужилаштво изаћи пред јавност са великим новостима. И ево сада тих новости- ради се о заштићеном сведоку. Која је инстанца пред којом ће се овај сведок појавити?

- Да, могу да потврдим да имамо сведока медицинских процедура и непосредног учесника у вађењу људских органа на северу Албаније крајем 90.-тих година, то је заиста значајна новина у процесном смислу. Сада би, по нама, требало да се укључе релевантни међународни субјекти, који врше истраге по овом питању. Где ће се водити поступак, уколико се дође до осумњичених- то свакако јесте питање за међународну заједницу. Из Вилијамсоновог тима је најављивано да ће то бити некакава међународна комисија, а зна се да је позиција Србије да то буде комисија која би била под окриљем Уједињених Нација. Са друге стране, без обзира што је то Еулексов тим (Вилијамсонов тим), они имају у овом тренутку прилику да провере све оно у шта смо се ми овде уверили. Ми 16 месеци радимо на проверама исказа овог сведока, ми смо сигурни да је истина оно што је он нама рекао. Сада остављамо могућност другим истражитељима да исто то провере на адекватан начин и да то употребе у својим процесима. Не само Вилијамсону, већ и другим тужилаштвима која раде на предмету трговине људским органима.

Када смо се прошли пут чули, рекли сте да желите да држите јавност под „одређеном тензијом“, како све досадашње жртве не би пале у заборав. Данас смо такође разговарали са заступцицом Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији и они се боје да ће заиста без адекватне акције, на све жртве бити заборављено. Шта држава Србија може да уради како би анимирала међународну заједницу и привукла пажњу на овај проблем?

Ми смо само једна институција у оквиру државе Србије и као такви можемо уложити максималан напор и то смо упрао и урадили да јавност буде наш савезник. Ми немамо шта да кријемо. Када се боримо за правду и истину, мислим да не треба да се бојимо јавности. Боје се јавности они које желе нешто да сакрију и заташкају. Ми имамо лоша искуства и зато смо изашли у јавност. Та лоша искуства су заташкавање УМНИК-овог извештаја из 2005. године. Потом извештај из 2007. године, то је истрага о „Жутој кући“, до којег смо, као што знате, једва дошли. Лоше искуство је у крајњој линији и сама релативизација и самог извештаја Дика Мартија. Знате, када почне политизација једног веома коректног извештаја о некој трауматичној појави, као што је трговина људским органима, то је веома забрињавајуће. Са друге стране, не желимо да угрозимо било какве процесе преговора и позитивне политичке процесе. Мислим да отворена питања морамо да решавамо заједнички. Уколико неко жели да сакрије да је неко трговао органима, извините, онда тај неко ко то крије треба да се пита шта ради, а не ми.

Како ам је пошло за руком да започнете сарадњу са сведоком?

Било коју ствар која би могла да угрози истрагу и њен даљи ток, ја не могу да поделим са вама. Али, рећу ћу, била је то веома, рекао бих, филмска прича како смо дошли до сведока. У сваком случају, кључни моменат јесте тај што се он осећао угроженим, јер је страховао за свој живот од неких његових бивших сабораца. У том тренутку смо дошли у контакт са њим и имамо једну коректну сарадњу.