Опет звоне црквена звона

Бихаћ – Похара српских светиња на подручју Бихаћко-петровачке епархије, започета погромом у Другом светском рату, настављена је, на овим просторима, и за време протеклог рата. За четири ратне, али и неколико поратних година, у епархији је уништено двадесет и шест, а оштећено 68 православних храмова, тридесетак парохијских домова и других црквених објеката. Рушено је све што је дошло под руку хрватско-муслиманских војника, каже владика бихаћко-петровачки Хризостом.

У некима од њих чињени су злочини попут оног у, после рата обновљеној, Цркви светих апостола Петра и Павла у Санском Мосту на чијим је зидовима, уз олтар, пронађена крв.

– Форензичари су, ДНК анализом, утврдили да је реч о људској крви што потврђује приче у мучењима српских заробљеника након уласка у Сански Мост војника муслиманског Петог корпуса којим је командовао Атиф Дудаковић – каже протонамесник Слободан Вишекруна.

Црква у Радићу почела је да се гради далеке 1878. године, али верници и народ овог дела Подгрмеча никада нису дочекали да се у њој окупљају и Богу моле. Њена изградња, до пре две године, није макла даље од темеља.

– Увек је постојао неко ко није хтео да се у Радићу подигне православна богомоља. Није постојала ни у доба Аустроугара, ни у време краља, ни у доба Тита. Данас имамо цркву на коју смо поносни. Васкрсла је након сто тридесет година чекања – каже Младен Лонић, кум месног храма Покрова пресвете Богородице.

Цркве никада прије није било ни у Дринићу, седишту петровачке општине. Подигнута је, углавном, средствима српских повратника, али и Петровчана који су се отиснули у свет послије муслиманско-хрватске офанзиве на ове просторе у јесен деведесет и пете године.

У Кљевце, српско село петнаестак километара од Санског Моста нико, од око седам стотина његових предратних становника није се вратио. Али зато, на узвишици на којој је био центар ове насеобине, поред порушене никла је нова, црква Светог архиђакона Стефана.

– Срба данас у овом селу нема али у Кљевцима постоји храм који стоји као белег на православном грунту. Могу нам све порушити, али нам корене не могу ишчупати. Они су дубоко у овој подгрмечкој земљи – наставља причу протонамесник Слободан Вишекруна.

Звона са цркве Рођења пресвете Богородице у Бобољусцима, која су покрали хрватски војници , пронашли су после рата, те верницима и храму у овом селу код Дрвара, вратили нико други до припадници СФОР-а.

Обнову цркве у селу Врбица у Доњеливањском пољу финансирали су такође странци, Марк Лежер, припадник канадског контингента СФОР-а, и његова супруга Марлен. Они су у овом селу подно Динаре саградили и парохијски дом и амбуланту.

Обновљена је и, у рату запаљена, црква Успења пресвете Богородице у Ливну саграђена давне 1859. године. Недалеко од цркве је и спомен-костурница у којој су пред последњи рат у БиХ, сахрањене кости више од 1.200 Срба. , одУбили су их они чији су је потомци минирали 1993. године.

За дванаест поратних година, у Бихаћко-петровачкој епархији васкрсло је из пепела, односно обновљено готово деведесет одсто порушених светиња.

Владика Хризостом, монаси и свештенство Бихаћко-петровачке епархије уверавају да ће све порушено већ идуће године бити обновљено.

Са звоном у избеглиштво

Напуштајући родно село, у јесен деведесет и пете, Срби из Јелашиноваца у санској општини са собом су у избеглиштво понели и црквено звоно. Вратили су га на звоник цркве Светог Јована Крститеља, пошто су, пре неколико година, обновили порушену богомољу.

На старим темељима

Из пепела се дигла и црква Свете Тројице у Благају седишту општине Купрес. Била је сравњена са земљом, али је донацијама и вољом Купрешана, расељених диљем света, и она васкрсла. Њену изградњу на старим темељима предратни становнициносно Срби купрешке заравни, финансирали су са више од двеста хиљада марака.