Русија-ЕУ: енергетски ратови или сарадња?

Дводневни руско-европски енергетски форум у Бриселу који је почео са радом у понедељак, протиче у време сложено за односе Русије и ЕУ. Истрага против Гаспрома коју је иницирала Европска комисија поводом тога што руска компанија тобоже крши антимонополско законодавство пружило је основе да се поново говори о енергетским ратовима. Ипак актуална финансијско-економска ситауција у свету и у ЕУ објективно тражи од страна не узајамне оптужбе, већ координисане напоре у сери осигурања енергетске безбедности, сматра наш аналитичар Петар Искендеров.

Једна од основних линија противречности између Русије и ЕУ у енергетској области традиционално дели питање испорука руске нафте и гаса у Европу. Историјски земље чланице ЕУ вома зависе од руских енергената. Мада у просеку удео руског гаса на европском тржишту износи око 25-30%, у појединим земљама много више. Ипак, без обзира на сличну узајамну везу, ЕУ не само да не жели реално да сарађује са Москвом по датом питању, већ на све начине покушава да избаци руску страну из игре, при томе не само за гас, већ и за нафту.

У вези са тим треба подсетити да је још 2010. Русија предложила да се формира козорцијум за управљање кључним нафтним маршрутама у региону Црног и Средоземног мора. Било је речи о томе да координацију испорука нафте будућим нафтоводима Бургас-Александруполис и Самсун-Цејхан преузме на себе јединствена међународна компанија. Јер у оба случаја руска, казахстанска или азарбејџанска нафта започиње свој пут с аобала Црног мора, а завршава на Средоземном. На тај начин угорови који су склопљени у погледу испорука маршрутом Самсун-Џејхан могли би да се пребаце на маршруту Бургас-Александруполис и супротно. То би такође била додатна гаранција поузданости испорука – истакао је у разговору за Глас Русије генерални директор руског Фонда за националну енергетску безбедност Константин Симонов.

Првобитно је Русија разрадила пројекат формирања концорцијума за изградњу нафтовода Бургас-Александруполис. Овај нафтовод решава задатак заобилажења црноморских мореуза, али про томе не укључује турску страну. А пошто су у Русији почели активно да се развијају односи управо са Турском, Москва је поставила питање свог уласка у конзорцијум за управу нафтоводом, који пролази већ турском територијом маршрутом Самсу-Џејхан, што ће кроистити интересима и испоручилаца и потрошача енергената.

У октобру 2009. године председници влада Италије, Турске и Русије потписали су у Милану међувладин споразум о сарадњи у оквиру изградње нафтовода Самсун -Цејхан. Ипак од тада ЕУ не само да је престала реално да подржава учешће Русије у оба пројекта, већ посредством притиска на учеснике пројекта Бругас-Александруполис на све начине покушава да их натера да одустану од сарадње са Русијом. У првом реду то се тиче Бугарске. Независни експерти већ говоре о томе да у случају продубљивања сукоба Гаспром може да окрене своје гасне тоове са западног ка источном правцу, у земље Азијско-тихоокеанског региона где су за њега отворена широка тржишта у динамичном развоју.

Исти ефекат могу да имају и упорни покушаји Брисела да натера Москву да потпише споразум у оквиру Енергетске повеље искључиво под условима ЕУ. Реч је у суштини о покјушајима да се осигура трећој страни слободан доступ руским налазиштима и цевоводима који пролазе преко руске територије. То значи за Русију ни више ни мање него губитак суверенитета у енергетској сфери.

Другим речима ЕУ фактички упућује изазов Русији. Није тајна чије интересе при томе изражава. Врло отоврено улогу енергената у спољној политици САД осликао је познати амерички експерт Роберт Херберт: Нафта и финансијска средства – ево две основне теме које се никада отворено и јавно у САД нису разматрале. Ипак да ли је у интересима самих европљана да буду на првој енергетској линији САД?